0
Genijalnost često povezujemo sa čudljivošću: Ernest Hemingvej Emili Dikinson, Virdžinija Vulf, Edgar Alan Po, Mocart… sve su to bili briljantni, kreativni, posebni umovi i svi su bili tragično teskobni.
Svi znamo da natprosečno inteligentni ljudi ne donose uvek najpametnije odluke, kao što im ni visok koeficijent inteligencije ne garantuje uspeh i sreću. Naprotiv, izuzetno inteligentni ljudi često završe zapetljani u mreži briga, egzistencijalne teskobe i beznađa.
Za početak, viši nivo inteligencije ne doprinosi nužno razvoju bilo koje mentalne bolesti. Ipak, tačno je da kod ovih ljudi postoji određena sklonost preteranoj zabrinutosti i samokritičnosti.
U mnogim slučajevima, ti faktori se ujedinjuju i vode u depresiju. Iako ima izuzetaka, mnoge studije su pokazale da ljudi sa koeficijentom inteligencije višim od 170 naročito naginju depresiji, piše tportal, prenosi N1.
U svojoj knjizi „Kreativni mozak“, neurolog dr Nensi Andresen vrlo pažljivo demonstrira sklonost najpametnijih i najkreativnijih ljudi da razviju određene poremećaje: bipolarni poremećaj, depresiju, napade teskobe, i posebno, napade panike.
Čak je i Aristotel u svoje vreme pisao o tome da inteligencija ide ruku pod ruku sa melanholijom.
Genijalci poput Ajzaka Njutna, Artura Šopenhauera i Čarlsa Darvina patili su od dugih perioda neuroza i psihoza. Virdžinija Vulf, Ernest Hemingvej i Vinsent Van Gog otišli su tako daleko da su sebi oduzeli život.
Sve su to, naravno, slavni ljudi, ali uvek je bilo i tihih, neshvaćenih, usamljenih genija koji žive u svojim mikrosvetovima, odvojeni od ostatka sveta, koji im se jednostavno čini previše haotičnim, besmislenim i razočaravajućim.
Studija osnivača psihoanalize Sigmunda Frojda sprovedena na grupi dece sa koeficijentom inteligencije većim od 130 pokazala je da je skoro 60 odsto njih razvilo ozbiljan depresivni poremećaj.
Poznat je i rad Luisa Termana, koji je 60. godina prošlog veka počeo da prati decu sa IQ većim od 170 u jednom od najpoznatijih eksperimenata u istoriji psihologije.
Pročitajte još:
Posmatrajući ih kao sredovečne odrasle ljude u 1990., pokazalo se da postoji veza između visokog koeficijenta inteligencije i nižeg nivoa zadovoljstva životom. Iako su mnogi među njima postali uspešni ljudi, mnogi su ponovo pokušali da sebi oduzmu život ili su razvili razne zavisnosti.
Analizom visoko inteligentnih ljudi utvrđeno je i to da su oni posebno osetljivi na globalne probleme. Pritom, njih ne brinu samo konkretne stvari kao što su klasne nejednakosti, glad ili ratovi – smeta im egoistično, iracionalno i nelogično ponašanje.
Ponekad čak razviju disocijativni poremećaj ličnosti. Svoje živote po pravilu posmatraju spolja, poput sveznajućeg pripovedača kome treće lice omogućava preciznu objektivnost, ali bez osećaja da je i sam deo priče. To prouzrokuje „slepe tačke“, što ima veze sa emocionalnom inteligencijom: kako su skloni samoobmani, nastaju ozbiljne pogreške u percepciji.
Zatim, natprosečno inteligentni ljudi često se isključivo fokusiraju na ono što njihovoj okolini nedostaje. Neusklađenosti, sebičnosti sveta u kom žive, svet u koji ne mogu da se uklope. Oni često ne raspolažu emocionalnim veštinama koje bi mogle da im pomognu da pronađu smirenje u tom zbunjujućem vrtlogu.
***
Bonus video: Najinteligentniji ljudi sveta
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
