0
Marina Brankovan je 2008. godine dobila dijagnozu Parkinsonove bolesti, a gostujući u emisiji "Tumač stvarnosti" rekla je da je glavni simptom koji ju je naterao da se obrati lekaru bila užasna sporost.
„Drugi simptom je bio gubitak sposobnosti da lepo pišem. Počela sam da pišem sve sitnije i sitnije slova. Ma koliko sam se trudila da napišem lepo svoj potpis, to uopšte nije ličilo više na moj potpis. Slova su bila mikrocefalična, što bi se reklo. Zatim sledeća pojava bila je da sam počela da držim levu ruku polu savijenu i na insistiranje policije da ispravim tu ruku. Ja nisam uspevala da ispravim. Odnosno, uspevala sam da ispravim, ali sam je odmah posle toga vratila u taj isti položaj. Najvažniji znak je bila ta sporost. To je bilo strašno usporenje u svim mogućim aktivnostima i to me je nateralo da odem kod lekara, jer sam videla da zaostajem za svojom generacijom. Dijagnoza mi je postavljena sa 56 godina“, priča Marina Brankovan.
Ona već 17 godina živi s tom bolešću.
„Da li je brzo ustanovljena? Da li su lekari uspeli da je uspore? Apsolutno. Naši lekari su vrstni stručnici što se toga tiče. Naravno, treba otići kod neurologa koji je zadužen za nevoljne pokrete i za probleme u hodanju. Jedan od osnovnih problema je da imate teškoće u hodanju, koje vrlo brzo počnu da se manifestuju. Tako da lekari već sa vrata prepoznaju da imate Parkinsonovu bolest“, kaže ona.
„Tada prolazite kroz čitavu seriju testova da utvrde da nije nešto drugo u pitanju. Ali sam postupak ustanovljavanja dijagnoze za Parkinsonovu bolest praktično je samo vizuelni. Oni imaju neke svoje testove – jedan od testova je bio taj da mi je doktorka iza leđa našpricala malo parfema i pitala odakle dolazi ovaj lepi miris. Ja ne osećam nikakav miris. I to je bio isto jedan od znakova za Parkinsonovu bolest. Da se čulo mirisa potpuno izgubi. E sad, bolest je neizlečiva, leka nema, ali postoje lekovi za ublažavanje simptoma“, objašnjava sagovornica N1.
Kako jedan njen dan?
Marina kaže da sve zavisi u kojoj je fazi.
„Prvih pet godina bolesti su medeni mesec u odnosu na ono što sledi kasnije. Zatim ide druga faza koja je još uvek podnošljiva jer ste još uvek samostalni i možete sami o sebi voditi računa. U trećoj fazi, koja je recimo u sledećih pet godina, vi postajete sve više i više zavisni od porodice, od okruženja, od nekog od pratilca, tako da se onda životne navike menjaju, drastično. U prvih pet godina sam i putovala, i normalno živela, i kuvala, i išla na posao, i sve radila što treba. Drugih pet godina je već i bilo malo teže, ali sam mogla. E sad, ja sam sad u nekoj, recimo, trećoj fazi, gde već samostalno ne mogu da živim.“
Pročitajte još:
Ipak, kaže da je depresija najgori saveznik Parkinsona – ne prepušta joj se.
„Znači ako se prepustimo onda smo totalno pukli. Parkinson je ukrao moje telo, ali ja sam ostala ona Marina Brankovan koja je bila nekada. I ne odustajete“, poručila je ona.
Prema podacima Batuta u Srbiji 13.500 ljudi živi s Parkinsonom.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
