0
Važni podaci.
Otkako znamo za sebe, ljude zanima koliko dugo mogu da žive i šta određuje zdrav i dug život. Još su Platon i Aristotel raspravljali i pisali o starenju pre više od 2.300 godina. Međutim, potraga za razumevanjem tajni koje stoje iza dugovečnosti nije laka. Uključuje razotkrivanje složenog međudelovanja genetske predispozicije i faktora načina života, te toga kako oni međusobno deluju tijekom života, piše Science Alert.
Studija koja je nedavno objavljena u GeroScienceu otkriva neke uobičajene biomarkere, uključujući nivoe holesterola i glukoze kod ljudi koji žive nakon 90 godina.
Starci i stogodišnjaci odavno su predmet intenzivnog interesa naučnika jer nam mogu pomoći da shvatimo kako živeti duže, a možda i kako stariti u boljem zdravlju. Do sada su studije o stogodišnjacima često bile malog opsega i usredsređene na odabranu grupu, na primer, nisu se uzimali u obzir stogodišnjaci koji žive u staračkim domovima.
Ogroman skup podataka
Najveća studija do sada upoređuje profile biomarkera merene tokom života među izuzetno dugovečnim ljudima i njihovim vršnjacima koji su kraće živeli. Naučnici su uporedili profile biomarkera ljudi koji su preživeli 100. godinu života i njihovih vršnjaka kraćeg životnog veka i istražili vezu između profila i šanse da postanu stogodišnjaci.
Istraživanje je obuhvatilo podatke 44.000 Šveđana koji su prošli procenu zdravlja starosti od 64 do 99 godina – oni su bili uzorak takozvane grupe Amoris, prneosi N1info.hr.
Ti učesnici su zatim praćeni kroz podatke iz švedskog registra do 35 godina. Od tih ljudi 1.224 ili 2,7 odsto doživelo je 100 godina. Velika većina (85 odsto) stogodišnjaka bile su žene.
Uključeno je 12 biomarkera zasnovanih na krvi povezanih s upalom, metabolizmom, funkcijom jetre i bubrega, kao i potencijalnom pothranjenošću i anemijom. Sve je to povezano sa starenjem ili smrtnošću u prethodnim studijama.
Biomarker povezan s upalom bila je mokraćna kiselina – otpadni proizvod u telu uzrokovan probavom određene hrane.
Takođe su pogledali markere povezane s metaboličkim statusom i funkcijom, uključujući ukupni holesterol i glukozu i one povezane s funkcijom jetre, kao što su alanin aminotransferaza (Alat), aspartat aminotransferaza (Asat), albumin, gama-glutamil transferaza (GGT), alkalna fosfataza (Alp) i laktat dehidrogenaze (LD).
Posmatrali su kreatinin, koji je povezan s radom bubrega, gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC), koji je povezan s anemijom. Konačno, istražili su albumin, biomarker povezan s ishranom.
Šta kažu nalazi
Otkriveno je da su oni koji su doživeli stoti rođendan imali niži nivo glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od svoje šezdesete godine pa nadalje. Iako se srednje vrednosti nisu značajno razlikovale između stogodišnjaka i ostalih za većinu biomarkera, stogodišnjaci su retko pokazivali ekstremno visoke ili niske vrednosti.
Na primer, vrlo je mali broj stogodišnjaka ranije u životu imao nivo glukoze iznad 6,5 ili nivo kreatinina iznad 125.
Pročitajte još:
Za mnoge biomarkere i stogodišnjaci i ostali imali su vrednosti izvan raspona koji se u kliničkim smernicama smatra normalnim. To je verovatno zato što su ove smernice postavljene na osnovu mlađe i zdravije populacije.
Kada su naučnici istraživali koji su biomarkeri povezani s verovatnoćom da se dostigne 100, otkrili su da svi osim dva (alat i albumin) od 12 biomarkera pokazuju povezanost s verovatnočom da se navrši 100. To je bilo čak i nakon što smo uzeli u obzir starost, pol i teret bolesti .
Ljudi u najnižoj od pet grupa za nivo ukupnog holesterola i gvožđa imali su manje šanse da dođu do 100 godina u poređenju s onima s višim nivoom. U međuvremenu, ljudi s višim nivoom glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera za funkciju jetre takođe su smanjili šanse da postanu stogodišnjaci.
Apsolutno gledano, razlike su bile prilično male za neke od biomarkera, dok su za druge razlike bile nešto značajnije.
Za mokraćnu kiselinu, na primer, apsolutna razlika bila je 2,5 postotnih bodova. To znači da su ljudi u grupii s najnižim nivoom mokraćne kiseline imali četiri odsto šanse da navrše 100 godina, dok je u grupi s najvišim nivoom mokraćne kiseline samo 1,5 odsto doživelo 100. godinu.
Čak i ako su razlike koje su otkrivene generalno prilično male, one sugerišu potencijalnu vezu između metaboličkog zdravlja, ishrane i značajne dugovečnosti.
Studija ne dopušta nikakve zaključke o tome koji su faktori životnog stila ili geni odgovorni za vrednosti biomarkera. Međutim, razumno je misliti da faktori kao što su ishrana i unos alkohola igraju ulogu. Praćenje vrednosti vaših bubrega i jetre, kao i glukoze i mokraćne kiseline kako starite verovatno nije loša ideja.
Ipak, i slučajnost verovatno igra ulogu u nekom trenutku u dostizanju izuzetne starosti. Ali činjenica da se razlike u biomarkerima mogu uočiti dugo pre smrti sugeriše da bi geni i stil života takođe mogli igrati ulogu, piše Science Alert.
BONUS VIDEO:
