3
Stalno joj se vraća nagon da zadavi nekoga.
Samantu su roditelji Džen i Deni usvojili kada je imala samo dve godine, a onda su primetili da se ponaša užasno prema braći i sestrama, kao i da ima jezive misli.
Samanta je sa šest godina počela da crta slike oružja: noževe, luk i strelu, hemikalije za trovanje, plastičnu kesu za gušenje. Takođe se pretvarala da ubija plišane životinje, kako je sama ispričala novinarki „Atlantika“ Barbari Hagerti. Kada ju je Barbara upitala zašto je to radila, Samanta je odgovorila da je to činilo srećnom – jer je zamišljala kako će to raditi pravoj osobi.
„Davila sam svog mlađeg brata“, priznala je Samanta, koja je u trenutku intervjua imala 11 godina.
Samantini roditelji, Džen i Deni, usvojili su je kada je imala dve godine. Već su imali troje biološke dece, ali osećali su potrebu da usvoje Samantu (to nije njeno pravo ime) i njenu polusestru, koja je dve godine starija.
Samanta je od početka izgledala kao zahtevno dete, koje je imalo stalnu potrebu za pažnjom. Ali koje dete je nema? Njena biološka majka bila je primorana da je se odrekne jer je izgubila posao i dom, pa nije mogla da izdržava četvoro dece, ali nije bilo dokaza o zlostavljanju. Prema dokumentaciji iz države Teksas, Samanta se normalno razvijala. Nije imala smetnji u učenju, emocionalnih ožiljaka, nije bilo znakova ADHD ili autizma.
Ipak, čak i u vrlo mladom dobu, Samanta je imala izlive besa. Kada je imala oko 20 meseci, živeći sa hraniteljima u Teksasu, sukobila se sa dečakom u vrtiću. Vaspitačica ih je razdvojila i delovalo je kao da je problem rešen. Kasnije tog dana, Samanta je prišla mestu gde se dečak igrao, svukla je pantalone i piškila na njega.
„Tačno je znala šta radi. Namerno je čekala do odgovarajućeg trenutka da se mu se osveti“, kaže njena majka Džen.
Kad je Samanta malo porasla, štipala je, saplitala ili gurala braću i sestre i smejala bi se ako bi oni plakali. Razvalila je kasicu svoje sestre i sve novčanice pocepala. Jednom, kad je imala pet godina, Džen joj je prigovarala da je zločesta prema braći i sestrama. Samanta je otišla do kupatila svojih roditelja i bacila kontaktna sočiva svoje majke niz odvod.
„Njeno ponašanje nije bilo impulsivno. Bilo je veoma promišljeno, isplanirano“, priča Džen.
Shvatili su da nešto nije u redu sa Samantom. Konsultovali su lekare, psihijatre i terapeute. Ali devojčica je samo postala opasnija. Triput su je primili u psihijatrijsku bolnicu pre nego što su je poslali na program lečenja u Montani u šestoj godini. Lekari su im govorili da će to da preraste i da je samo impulsivna.
Jednog decembarskog dana 2011. Džen je vozila decu kući. Samanta je upravo napunila šest godina. Iznenada Džen je začula vrisak sa zadnjeg sedišta, a kada je pogledala u ogledalo, ugledala je Samantu s rukama oko grla njene dvogodišnje sestre. Džen ih je razdvojila, a kad su bili došli kući, povukla je Samantu u stranu i pitala je zašto je to uradila. Samanta je otvoreno rekla da je to uradila zato što je znala da njena sestra može tako da umre.
„Želim sve da vas pobijem“, rekla je svojoj mami.
Kasnije je devojčica Džen pokazala i svoje crteže. Majka je s užasom gledala kako njena ćerka pokazuje kako davi ili guši svoje plišane životinje.
„Bila sam tako prestravljena. Osećala sam se kao da sam izgubila kontrolu“, priznaje Džen.
Četiri meseca kasnije, Samanta je pokušala da zadavi svog brata, koji je imao samo dva meseca.
Njeni roditelji su istraživali i čitali o svim mogućim mentalnim problemima, a onda je jedna poseta lekaru otkrila istinu – Samanta je imala sve karakteristike psihopate.
Lekari izbegavaju da decu nazivaju psihopatama, već kažu da ona imaju „bezobzirnu i bezosećajnu ličnost“. Takva deca nemaju problem da povređivanjem drugih dobiju ono što žele. Ako vam se čine brižni ili saosećajni, verovatno pokušavaju da manipulišu vama. Naučnici veruju da skoro jedan procenat dece pokazuje ove osobine.
Više od 50 studija otkrilo je da deca sa ovim osobinama imaju veću verovatnoću da postanu kriminalci ili ispoljavaju agresivne, psihopatične osobine kasnije u životu. I dok odrasle psihopate čine samo mali deo ukupne populacije, studije sugerišu da su odgovorni za polovinu svih nasilnih zločina.
Istraživači veruju da dva puta mogu dovesti do psihopatije: samo rođenje ili odrastanje. Neku decu njihovo okruženje – odrastanje u užasnim uslovima ili život sa roditeljima koji ih zlostavljaju – može pretvoriti u psihopate. Ali druga deca pokazuju psihopatske osobine iako su ih odgajali dobri roditelji u sigurnim okruženjima. Ipak, istraživači ističu da takvo dete nije automatski predodređeno za psihopatiju. Po nekim procenama, četvoro od petoro dece sa ovim osobinama ne odraste u psihopate.
Već sam mozak psihopata je različit – ima najmanje dve neuronske abnormalnosti. Prva abnormalnost pojavljuje se u limbičkom sistemu, skupu moždanih struktura koje su između ostalog uključene u obradu emocija. U mozgu psihopata ovo područje sadrži manje sive materije. Zbog toga, psihopate ne mogu da osete empatiju ili da se suzdrže od nasilja. Na primer, oni ne prepoznaju strah na licima drugih ljudi, a često ga ne osećaju ni sami.
Drugi zaštitni znak psihopatskog mozga je superaktivan sistem nagrađivanja: droga, seks i nasilje su nekada jedine stvari koje im donose uzbuđenje. Njihov mozak ignoriše sve znake opasnosti, a nemaju ni nikakav strah od kazne.
Samanta se više od dve godine lečila u ustanovi u San Markosu, gde su lekari pokušali da oblikuju njeno ponašanje redovnom terapijom i programom lečenja koji podrazumeva brzu ali ograničenu kaznu za loše ponašanje i nagrade i privilegije za dobro ponašanje.
Pročitajte još:
Džen i Deni su vremenom kod nje primetili malo empatije. Samanta je stekla jednu prijateljicu, a otkrili su kod nje i tragove samosvesti i kajanja: ona zna da su njene misli o povređivanju ljudi pogrešne, i pokušava ih suzbiti.
Ipak, kognitivni trening ne može uvek da se nadmeće sa nagonom da zadavi nekoga, što je i pokušala da uradi tokom lečenja u centru.
„To se nagomilava i tada to moram da uradim. Ne mogu da se suzdržim“, objasnila je.
Njeni roditelji kažu da ona može biti prijatna i zabavna, ali da se njeno raspoloženje ipak brzo menja – a kada se promeni, to bude jako ekstremno. Dijagnostikovana je rano, što je dobro, ali pošto su se njene psihopatske osobine takođe je pitanje hoće li uspeti da je izleče.
„Da li želim da to dete ima vozačku dozvolu? Da ide na sastanke? Ona je dovoljno pametna za fakultet – ali da li će moći da se snađe tamo, a da ne postane pretnja? Može li ona imati stabilnu romantičnu vezu, zaljubiti se i udati?“, pita se njena majka.
Ona i Deni morali su da redefinišu uspeh za Samantu: jednostavno se trude da ne završi u zatvoru.
„Osećam da nada postoji. Ali loša stvar je što to nikada neće nestati. To je roditeljstvo sa velikim ulogom. Ako sve propadne, propašće na jako loš način“, zaključuje Džen.
***
Bonus video: Podcast Život na srpskom: Dušan Jurić, psiholog, a astrolog
