Gojaznost je proglašena za globalnu epidemiju još pre desetak godina. Ukoliko se gojaznost pojavi u detinjstvu, veoma često se nastavlja i kad odrastemo. Predstavlja faktor rizika za mnoge masovne nezarazne bolesti i dovodi do značajnih zdravstvenih i socio-ekonomskih komplikacija. Posebno zabrinjava što je protekle dve decenije broj gojazne dece u svetu narastao više puta, tako da je danas u svetu preko 150 miliona dece gojazno. Mada je gojaznost najzastupljenija u visokorazvijenim zemljama, brzo se širi ka svetu u razvoju posebno ka državama u tranziciji. Kako navodi Institut za javno zdravlje Srbije, u Srbiji je svako treće dete gojazno.
Pedijatar Karin Vasić na portalu DokTok piše da se kod dece gojaznost određuje na osnovu indeksa telesne mase (BMI: body mass index) koristeći standardne krive rasta koje uzimaju u obzir visinu, težinu, uzrast i pol deteta. Kod starije dece se, pored toga, gojaznost određuje na osnovu debljine kožnog nabora ili obima struka.
BMI (Body Mass Index) je odnos između težine i visine koji se koristi za procenu uticaja gojaznosti kao faktora rizika na zdravlje. To je matematička formula koja korelira sa telesnim mastima kod odraslih osoba, a izračunava se kao težina u kilogramima podeljena sa telesnom visinom u metrima na kvadrat:
BMI=TT (kg) / [TV (m)]2, gde su: TT=telesna težina; TV=telesna visina.
Kod odraslih, ukoliko je vrednost BMI < 18,5 osoba se smatra pothranjenom. Ukoliko je vrednost BMI od 18.5 do 25, osoba je normalne uhranjenosti. Osobe sa BMI preko 25 su prekomerno uhranjene, i samim tim, rizik od obolevanja je veći.
S obzirom na to da deca imaju drugačije proporcije i drugačije odnose visine i tezine, BMI je specifičan za pol i za uzrast. BMI se izračunava na isti način kao kod odraslih, ali je tumačenje drugačije, koristeći percentile. Za decu ispod 2 godine ne postoje percentile i vrednosti BMI, ali je jako važno identifikovati decu mlađu od 2 godine koja imaju rizik od gojaznosti radi prevencije iste. To znači da deca starija od 2 godine sa vrednostima BMI između 85. i 95. percentila imaju prekomernu težinu, dok deca sa BMI preko 95. percentila smatraju se gojaznom.
Distribucija masti može se proceniti i merenjem odnosa obima kuk-struk. Vrednosti do 1 za muškarce i do 0.8 za žene su donje granične vrednosti. Vrednosti preko pomenutih nose rizik za obolevanje. Merenje obima struka je još jedan način da se proceni distribucija masnog tkiva. On je adekvatan indikator intraabdominalnih masti kao i zdravstvenog rizika. Visok odnos abdominalnog masnog tkiva udružen je sa hipertenzijom, smanjenom tolerancijom na glukozu, hiperinsulinemijom i dislipidemijom.
Uzroci su kod dece brojni – genetski faktori, loše navike u ishrani, fizička neaktivnost, socio-ekonomski status porodice. Genetski je uslovljena diferencijacija kompleksa hormona i neurotransmitera koji regulišu osećaj sitosti, gladi, lipogenezu i lipolizu. Gojaznost u porodici tj. povećana porođajna težina, dijabetes majke i gojaznost članova porodice su činioci koji zajedno sa činiocima sredine određuju vrstu i stepen gojaznosti. Kod mlađe dece – ako je jedan roditelj gojazan, šansa da će biti gojazni u odrasloj dobi je tri puta veća, a ako su oba roditelja gojazna 10 puta veća nego kod dece čiji roditelji nisu gojazni.
Rani period u detinjstvu je kritičan za razvoj gojaznosti. Dužina dojenja je obrnuto povezana sa rizikom za gojaznost u kasnijem detinjstvu. Ulaganje u pravilnu ishranu u detinjstvu, kao što je veći unos proteina ima kasnije pozitivne efekte po zdravlje. Adolescencija je drugi period povećane sklonosti ka razvoju gojaznosti.
Gojaznost je kod dece najčešće primarna ili nutritivna, usled prekomernog uzimanja hrane u dužem vremenskom periodu bez adekvatnog utroška energije. Među faktorima sredine pojavu gojaznosti favorizuje nizak socioekonomski status porodice. Sedaterni način života (u SAD 25 % dece gleda televizijski program više od 4 sata dnevno), kao i smanjena fizička aktivnost (u SAD samo 20% dece je 2-5x nedeljno fizički aktivna) doprinose pojavi gojaznosti u periodu detinjstva i adolescencije.
Sekundarna gojaznost je retka i može da bude uzrokovana endokrinim bolestima, poremećajima nervnog sistema ili genetskim sindromima. Ukoliko je dete gojazno, u velikoj meri se povećava rizik da će biti i u odraslom dobu.
Gojaznost je udružena sa zdravstvenim problemima u pedijatrijskom uzrastu i važan je činilac rizika za mnoga oboljenja i smrtnost u odrasloj dobi. U dečjem uzrastu posledice mogu biti u vidu poremećaja spavanja, depresije i anksioznosti, lošeg uspeha u školi. Od endokrinih komplikacija česta je pojava preranog puberteta, sindroma policističnih jajnika ili hipogonadizma, dijabetesa tipa II. Hipertenzija i dislipidemija su komplikacije vezane za kardiovaskularni sistem. Drugi zdravstveni problemi udruženi sa gojaznošću u pedijatrijskom uzrastu uključuju sleep apnea, idiopatska intrakranijalna hipertenzija, proširene vene donjih ekstremiteta, gastroezofagealni refluks i urinarna stres inkontinencija.
Kasnije u odrasloj dobi su gojazne osobe podložne bolestima zavisnosti kao što su alkoholizam i narkomanija, nastanku nealkoholne „masne“ jetre ili određenih malignih bolesti (karcinom dojke i debelog creva). Glavne posledice gojaznosti su vezane za kardiovaskularni sistem: koronarna bolest, hipertenzija, porast nivoa holesterola u krvi. Povecan je rizik za pojavu moždanog udara i depresije. Od endokrinih poremecaja treba pomenuti da gojaznost dovodi do pojave insulinske rezistencije-smanjena tolerancija glukoze sa razvojem dijabetesa tipa 2 i poremecaja menstrualnog ciklusa. Gojaznost je često udružena i sa ortopedskim problemima npr. Genu varum.
Porodično okruženje je veoma važno jer se od najmlađeg uzrasta uspostavljaju navike u ishrani, spavanju i fizičkoj aktivnosti, a roditelji su uzor detetu u svim važnim stvarima. Od porodice pre svega zavisi ishrana, gde je podjednako bitan sastav i količina hrane. Prva hrana sa kojom se dete sreće je majčino mleko i preporuke Svetske zdravstvene organizacije su da isključiva prirodna ishrana bude prvih 4 do 6 meseci, uz uvođenje druge hrane do kraja prve godine. U slučaju da dojenje nije moguće ili je kontraindikovano, prelazi se na tzv. veštačku ishranu. Uvođenje nemlečne hrane se preporučuje sa navršenih 6 meseci. Do kraja prve godine dete dobija ukupno pet obroka, tri mlečna, povrće sa mesom i voće. Posle prve godine dete može da konzumira hranu za odrasle, a jelovnik treba da bude raznovrstan, raspoređen u tri glavna obroka i dve užine.
Od 2011. se koriste smernice pod nazivom Tanjir pravilne ishrane. Smernice kažu da polovinu dnevnog unosa hrane treba da čini voće i povrće, četvrtinu žitarice, posebno sa celim zrnom i poslednju četvrtinu proteini u vidu mesa, ribe, jaja. Od masti se preporučuje maslinovo, bundevino, suncokretovo ulje. Od napitaka koristiti vodu i nezaslađene čajeve, a mleko i mlečne proizvode ograničiti. Dodatne preporuke Američkog pedijatrijskog društva su da ishrana bude raznovrsna, da se stalno plasira nova hrana, da deca učestvuju u kupovini i pripremanju hrane. Deca treba što češće da obeduju kod kuće u cilju porodičnog okupljanja, da se smanji poseta restoranima, posebno brze hrane. Dete ne treba da provodi pred ekranima televizora ili kompjutera više od 2 sata dnevno, a ekrani ne treba da se nalaze u prostorijama gde deca spavaju.
Najvažnija korist od nje u prevenciji gojaznosti kod dece, je da kreira ravnotežu izmešu umetih i potrošenih kalorija, a ujedno jača lokomotorni, kardiovaskularni, respiratorni i imunološki sistem i poboljšava raspoloženje. Važno je da deca učestvuju na časovima fizičkog vaspitanja i u sportskim aktivnostima u školi, da idu redovno na treninge izabranog sporta i da se svakodnevno rekreativno bave sportom u vidu vožnje bicikla, rolera, trčanja, najmanje pola sata dnevno.
Važan deo u prevenciji gojaznosti kod dece je i spavanje, koje utiče na neuropeptide koji regulišu apetit, kao što su leptin i grelin. Pored toga je važan cirkadijalni ritam spavanja i budnosti u toku dana u cilju regulacije metabolizma, zato što nedovoljno spavanje dovodi do zamora deteta tokom dana, pa se posredno smanjuje fizička aktivnost.
Prevencija gojaznosti je kritično određena posledicama po zdravlje u odraslom dobu. Prevencija se ogleda u prepoznavanju genetskih, faktora sredine ili kombinacije faktora rizika za gojaznost kod dece. Takođe, identifikacija porodica sa rizikom na osnovu porodične anamneze, porođajne težine deteta ili socioekonomskih činilaca, kao i rano prepoznavanje pojave gojaznosti na osnovu procene BMI (indeksa telesne mase) jednom godišnje za svu decu i adolescente. Porodice treba edukovati da prepoznaju važnost fizičke aktivnosti (ograničavanje gledanja televizije i video igara na 2 h dnevno) i pravilne ishrane za zdravlje njihove dece, te šta zaista znači gojaznost kod dece. Sa druge strane, društvo treba da napravi programe prevencije gojaznosti kod dece tako što će se promeniti ishrana u školama. Potrebno je izraditi i projekte koji će uključivati formiranje Savetovališta za mlade, predavanja i radionice, edukaciju zdravstvenih radnika i izradu vodiča dobre kliničke prakse o zdravoj ishrani i fizičkoj aktivnosti kod dece.
***
Bonus video: Koje su to greške koje pravimo dok držimo dijetu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: