14
Rastuće nepoverenje u vodu iz česme pomoglo je da flaširana voda postane globalna svakodnevica, čak i u zemljama gde su javni vodovodi među najstrože testiranim. Marketing je pozicionirao flaširanu vodu kao čistiju, zdraviju i praktičniju, ali naučni dokazi govore drugačije.
Percepcija čistoće ključna je za privlačnost flaširane vode, ali studije pokazuju da ovaj proizvod često donosi sopstvene rizike, kako za zdravlje, tako i za životnu sredinu.
Jedna od studija sprovedena ove godine utvrdila je da flaširana voda možda nije toliko bezbedna koliko mnogi veruju. Testovi vode koja se prodaje u ambalaži za ponovno punjenje i plastičnim bocama pokazali su visoke nivoe bakterijske kontaminacije.
Ovi nalazi idu u prilog sve većem broju istraživanja koja ukazuju da je u mnogim sredinama voda iz česme ne samo bezbedna, već često i strože regulisana i pouzdanije nadzirana od flaširane.
U većini razvijenih zemalja, voda iz česme podleže strožim zakonskim i testnim standardima nego flaširana voda. Javni vodovodi se dnevno nadziru zbog prisustva bakterija, teških metala i pesticida.
U Srbiji su za to zaduženi javni zavodi za zdravlje. U Velikoj Britaniji, Inspektorat za pijaću vodu objavljuje rezultate javno. U SAD, vodovodi moraju da zadovolje Nacionalne propise o kvalitetu pijaće vode, pod nadzorom Agencije za zaštitu životne sredine. Širom Evrope, kvalitet vode reguliše EU Direktiva o pijaćoj vodi.
Flaširana voda, nasuprot tome, reguliše se kao pakovani prehrambeni proizvod. Testira se ređe, a proizvođači nisu dužni da objavljuju detaljne informacije o kvalitetu.
Istraživanja su identifikovala zagađene čestice u flaširanoj vodi, uključujući mikroplastiku, hemijske ostatke i bakterije. Studija iz 2024. otkrila je desetine hiljada plastičnih čestica po litru u nekim proizvodima, prenosi RTS.
Druga istraživanja ukazuju da flaširana voda često sadrži veće koncentracije mikroplastike nego voda iz česme, što je povezano sa upalnim procesima, hormonskim poremećajima i nagomilavanjem čestica u ljudskim organima.
Plastične boce mogu ispuštati hemikalije poput antimona, ftalata i analoga bisfenola. Antimon je katalizator koji se koristi pri izradi PET boca, koje su najčešći plastični materijal za jednokratna pića. Ftalati su plastifikatori koji plastiku čine fleksibilnom.
Analozi bisfenola, poput BPS ili BPF, bliski su srodnici BPA, hemikalije koja se koristi za očvršćavanje nekih plastika i oblaganje limenki za hranu i piće. Ove supstance mogu preći u vodu, naročito kada boce stoje u toplim uslovima poput automobila, dostavnih kombija ili direktnog sunca.
Naučnici su zabrinuti jer neke od ovih supstanci mogu delovati kao endokrini ometači, što znači da mogu poremetiti hormonske sisteme u telu.
Visoka izloženost određenim ftalatima i bisfenolima povezuje se sa efektima na reproduktivno zdravlje, metabolizam i razvoj, iako su nivoi pronađeni u flaširanoj vodi uglavnom niski, a dugoročni rizici još nisu potpuno jasni.
Istraživači sada proučavaju šta ponovljena, hronična izloženost ovim supstancama može značiti tokom vremena, naročito kako potrošnja flaširane vode nastavlja da raste širom sveta.
Flaširana voda nije sterilna. Nakon otvaranja, mikroorganizmi se mogu brzo razmnožiti. Napola popijena flaša ostavljena u toplom automobilu može postati idealno okruženje za mikrobni rast. Ponovna upotreba jednokratnih boca takođe unosi bakterije iz pljuvačke i okoline.
Voda iz česme uglavnom sadrži korisne minerale, što je dobro dokumentovano u javnozdravstvenim istraživanjima. U Velikoj Britaniji i drugim zemljama, u neke vodovode dodaje se fluor radi sprečavanja karijesa. Flaširana voda se značajno razlikuje po mineralnom sastavu, a studije ukazuju da deca koja češće piju flaširanu vodu imaju veće stope zubnog karijesa.
Preterano oslanjanje na flaširanu vodu takođe šteti planeti. Globalna potrošnja je toliko velika da se svake minute kupi oko milion plastičnih boca.
Danska kompanija za vodne tehnologije Aquaporin procenjuje da proizvodnja jednog litra flaširane vode može zahtevati i do 2.000 puta više energije nego isporuka litra vode iz česme. Ugljenični otisak je takođe veći, u proseku oko 80 grama ugljen-dioksida po litru kada se uračunaju punjenje, transport i hlađenje.
Debata o flaširanoj vodi ne može se odvojiti od šireg problema globalnog snabdevanja vodom. Pristup čistoj pijaćoj vodi ostaje hitan globalni izazov.
Klimatske promene, ubrzana urbanizacija, industrijsko zagađenje i rast populacije opterećuju resurse slatke vode. Unesko upozorava da više od dve milijarde ljudi već živi u regionima sa visokim vodnim stresom.
Kako pritisak na infrastrukturu raste, decentralizovani sistemi koji proizvode pijaću vodu na mestu korišćenja mogu dopuniti postojeće mreže. Oni jačaju otpornost tokom klimatskih šokova, smanjuju zavisnost od plastike i nude rešenja za zajednice u kojima je poverenje u vodu iz česme narušeno.
Flaširana voda ostaje neophodna u hitnim situacijama ili tamo gde je voda iz česme zaista nebezbedna. Ali u većini razvijenih zemalja, ona nije ni bezbednija ni čistija od vode iz česme.
Kako klimatske promene i zagađenje preoblikuju pristup vodi, razumevanje stvarnih razlika između flaširane i česmovače važnije je nego ikad.
