5
Daleko više dečaka nego devojčica ima postavljenu dijagnozu autizma. Zašto se to dešava? Autizam kod devojčica često samo izgleda drugačije, pa ga lekari ni ne dijagnostikuju.
Više dečaka nego devojčica ima dijagnozu autističnog spektra – više od četiri dečaka na svaku autističnu devojčicu, pokazuju podaci američkog Centra za kontrolu bolesti. Istraživači ukazuju na genetske razlike. Ali kliničari i istraživači su primetili da postoje devojčice kojima nije na vreme postavljena dijagnoza, one se ne uklapaju u stereotipe ili se njihovi simptomi pogrešno tumače kao nešto drugo. Moguće je da su devojčice bolje u skrivanju znakova, barem kada su male.
Repetativno ponašanje, poput mahanja rukama, jedan je od znakova autizma koji većina lekara prepoznaje. Ali devojčice sa autizmom možda nemaju toliko obrazaca ponašanja koja se ponavljaju kao dečaci, ili su možda oni manje primetni. Intenzivno interesovanje za nešto specifično je takođe uobičajeno kod osoba sa autizmom. Ako je to interesovanje nešto što se smatra „normalnim za devojčice“, lekar bi mogao ponovo da previdi problem.
Devojke sa autizmom ponekad bolje kontrolišu svoje ponašanje u javnosti. Možda su rano naučile da se smeju ili uspostavljaju kontakt očima. One bi takođe mogle biti više zainteresovane za sklapanje prijateljstva nego dečaci sa autizmom. Sve ovo može dovesti do suptilnije verzije autizma koju lekar možda neće prepoznati. Nekim devojkama sa autizmom se umesto toga dijagnostikuje ADHD, što može izgledati slično na površini, piše Child Mind Institute.
Kada devojčice sa autizmom ne dobiju dijagnozu, propuštaju podršku koja im može pomoći da razumeju svoje izazove, izgrade veštine i uspeju u školi. Možda se iscrpe od tolikog napora da se uklope ili budu maltretirane jer im nedostaje zdrava društvena interakcija. To može dovesti do depresije, anksioznosti ili niskog samopoštovanja. Terapeuti možda ne vide da je autizam osnovni uzrok problema. Rana dijagnoza je važna kako bi devojčice što pre dobile podršku koja im je potrebna.
Melisa, na primer, ima dvoje dece, oboje sa dijagnozom autizma. Ali dok su simptomi ćerke Lize bili mnogo očigledniji od simptoma sina Džastina, za devojčicu su tri godine različiti lekari govorili da je u redu.
„Na papiru je sve izgledalo kao u knjizi. Liza je imala značajno kašnjenje u govoru – nije govorila u rečenicama do svoje 4 godine i imala je nekoliko slomova svakog dana. Bilo je i drugih znakova, kao što je postrojavanje njenih plišanih životinja, vrtenje u krugovima i stalno traženje senzornih informacija. Takođe nije bila u stanju da podnese bilo kakvu promenu u rutini“, priča majka Melisa.
Tek kada je Liza napunila 6 godina razvojni neurolog joj je dijagnostikovao autizam.
Melisinom sinu je takođe dijagnostikovan sa 6 godina – ali od strane prvog kliničara koji ga je video, uprkos činjenici da su njegovi simptomi bili daleko manje očigledni.
„Razvojni pedijatar koji je video Lizu nije verovao da je autizam uobičajen kod devojčica. Smišljao je izgovore za njeno ponašanje i razloge zašto nije mogla da bude na spektru“, kaže Melisa. „U jednom trenutku nam je čak rečeno da moja ćerka samo ima nisko samopoštovanje i da zbog toga nije govorila. I, naravno, da su njeni problemi bili samo roditeljski problem. Nikada nam nisu rekli te stvari o našem sinu.“
Stereotipi mogu biti na putu prepoznavanju. Psihijatrica Vendi Neš, koja je specijalizovana za adolescente, kaže da je veća verovatnoća da devojčice kontrolišu svoje ponašanje u javnosti, tako da ni nastavnici ne uočavaju razlike.
„Mnoge autistične devojke su isključene iz društva jer ne mogu da se osmehnu ili imaju malo bolji kontakt očima, a nisu ni društveno motivisane. To je suptilniji vid problema. S druge strane su društveno zainteresovane, ali čudne devojke, i one duže prolaze bez dijagnoze jer su delimično prihvaćene u okruženju“, kaže dr Neš.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
