Analizirali su krv stogodišnjaka i otkrili u čemu je zapravo tajna dugog veka

Krv izuzetno dugovečnih ljudi otkriva ključne razlike i ključne vrednosti koje određuju dužinu ljudskog veka.

Stogodišnjaci, koji su se nekada smatrali retkim, postaju polako uobičajena pojava. I zaista, stogodišnjaci su najbrže rastuća demografska grupa svetske populacije, sa brojevima koji se otprilike udvostručuju svakih deset godina od sedamdesetih prošlogf veka. Koliko dugo ljudi mogu da žive i šta određuje dug i zdrav život, sve nas zanima otkad postojimo.

Platon i Aristotel raspravljali su i pisali o procesu starenja pre više od 2.300 godina. Međutim, razumevanje tajni izuzetne dugovečnosti nije lako. To uključuje otkrivanje složene interakcije genetske predispozicije i faktora načina života i načina na koji oni međusobno deluju tokom života jedne osobe, piše sciencealert.com.

Nedavna studija objavljena u GeroScienceu otkrila je neke uobičajene biomarkere, uključujući vrednosti holesterola i glukoze, kod ljudi koji žive duže od 90 godina.

„Nonagenarians“ – ljudi koji imaju između 90 i 99 godina – i stogodišnjaci dugo su bili od velikog interesovanja naučnika jer nam mogu pomoći da razumemo kako da živimo duže, a možda i kako da starimo zdraviji. Do sada su studije o stogodišnjacima često bile malog obima i fokusirane na odabranu grupu, a isključivale su stogodišnjake koji žive u staračkim domovima.

Velika baza podataka

Ovo je do danas najveća studija koja upoređuje profile biomarkera merene tokom života među izuzetno dugovečnim ljudima i njihovim vršnjacima koji su kraće živeli. Studija je uporedila profile biomarkera ljudi koji su nastavili da žive posle 100. godine i njihovih vršnjaka kraćeg veka i istražili vezu između profila i šanse da i oni postanu stogodišnjaci.

Istraživanje je obuhvatilo podatke od 44.000 Šveđana koji su bili podvrgnuti zdravstvenim procenama u dobi od 64 do 99 godina – uzorak takozvane Amoris cohorte. Ti učesnici su zatim praćeni kroz švedski registar do 35 godina.

Od ovih ljudi, njih 1.224 – ili 2,7% – živelo je 100 godina. Ogromna većina (85%) stogodišnjaka bile su žene.

Uključeno je 12 biomarkera na bazi krvi koji se odnose na upalu, metabolizam, funkciju jetre i bubrega, kao i potencijalnu pothranjenost i anemiju. Sve to je u prethodnim studijama povezano sa starenjem ili smrtnošću.

Biomarker povezan sa upalom bila je mokraćna kiselina – otpadni proizvod u telu uzrokovan varenjem određene hrane.

Takođe su gledali markere povezane sa metaboličkim statusom i funkcijom, uključujući ukupni holesterol i glukozu, i one koji se odnose na funkciju jetre, kao što su alanin aminotransferaza (Alat), aspartat aminotransferaza (Asat), albumin, gama-glutamil transferaza (GGT), alkalna fosfataza (Alp) i laktat dehidrogenaze (LD). Pogledali su kreatinin, koji je povezan sa funkcijom bubrega, i gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC), koji je povezan sa anemijom.

Konačno, istražili su i albumin, biomarker povezan sa ishranom.

Čega ima u krvi stogodišnjaka

Otkrili su da su, u celini, oni koji su stigli do svog stotog rođendana imali niži nivo glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od šezdesetih godina nadalje.

Iako se srednje vrednosti nisu značajno razlikovale između stogodišnjaka i onih koji nisu stogodišnjaci za većinu biomarkera, stogodišnjaci su retko pokazivali ekstremno visoke ili niske vrednosti. Na primer, veoma mali broj stogodišnjaka imao je nivo glukoze iznad 6,5 mmol/L ranije u životu, ili nivo kreatinina iznad 125 µmol/L.

„Za mnoge biomarkere, i stogodišnjaci i oni koji nisu stogodišnjaci imali su vrednosti izvan opsega koji se smatra normalnim u kliničkim smernicama. To je verovatno zato što su ove smernice postavljene na osnovu mlađe i zdravije populacije. Kada smo istraživali koji su biomarkeri povezani sa verovatnoćom dostizanja 100 godina, otkrili smo da su svi osim dva (alat i albumin) od 12 biomarkera pokazali vezu sa verovatnoćom da napune 100. To je bilo čak i nakon što se uzme u obzir starost, pol i opterećenje bolesti“, napominju istraživači.

Od pet grupa, ljudi koji su bili u grupi s najnižim nivoom ukupnog holesterola i gvožđa imali su manje šanse da dožive 100 godina u poređenju sa onima koji su imali više nivoe. U međuvremenu, ljudi sa višim nivoima glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera za funkciju jetre takođe su smanjili šanse da postanu stogodišnjaci.

U apsolutnom smislu, razlike su bile prilično male za neke od biomarkera, dok su za druge razlike bile nešto značajnije. Za mokraćnu kiselinu, na primer, apsolutna razlika je bila 2,5 procentnih poena. To znači da su ljudi u grupi sa najnižim nivoom mokraćne kiseline imali 4% šanse da napune 100 godina, dok je u grupi sa najvišim nivoom mokraćne kiseline samo 1,5% došlo do 100. godine. Čak i ako su razlike koje su naučnici otkrili generalno prilično male, one sugerišu potencijalnu vezu između metaboličkog zdravlja, ishrane i izuzetne dugovečnosti.

Studija, ipak, ne dozvoljava nikakve zaključke o tome koji su faktori životnog stila ili geni odgovorni za vrednosti biomarkera.

Međutim, razumno je misliti da faktori kao što su ishrana i unos alkohola igraju važnu ulogu. A nije loša ideja da, kako starite, pratite vrednosti bubrega i jetre, glukoze i mokraćne kiseline.

Svakako, slučajnost verovatno igra ulogu u nekom trenutku u dostizanju izuzetnih godina. Ali činjenica da se razlike u biomarkerima mogu uočiti mnogo vremena pre smrti sugeriše da geni i način života takođe mogu biti važni faktori.

BONUS VIDEO