5
Dušanbe je primer kako neka zemlja može uplivom kapitala i neverovatnim investicijama u građevinsku industriju, kreirati sasvim novi vizuelni identitet grada u čak pomalo pseudoistorijskom kontekstu.
Žikica Milošević, urednik izdanja Hello Travel i „The Economist: Svet u…“ i regionalni koordinator Diplomacy and Commerce za jugoistočnu Evropu, za portal Gradnja.rs napisao je putopis o mestu Dušanbe, koje ostavilo poseban utisak na njega.
Mi vam njegove utiske prenosimo u celosti:
„Iskreno, ne znamo šta da mislimo o tim “pravilima transformacije”, ali taman me je koleginica Jovana Jovičić sa njenim tekstom inspirisala da pomislim da možda kič još bolje stoji Dušanbeu, prestonici Tadžikistana, nego Šangaju.
Do Dušanbea i Tadžikistana je teško doći, jer je sa jedne strane, prema Uzbekistanu, okružen Zarafšanskim gorjem, što je „prethodnica Himalaja”, sa druge, prema Kini, Pamirskim gorjem, a na jugu je nimalo naivan za posetu, Avganistan.
Ali, mi smo uspeli, i bili smo iznenađeni time što vidimo, jer ni Vikipedija ne uspeva da isprati ono šta se gradi u Dušanbeu – spremali smo se za jedno, a videli smo mnogo toga više. Očekivali smo najsiromašniju zemlju centralne Azije, a dobili smo najnapucaniju.
Taksista nam je usput, u našem šoku, objasnio da je za sve ovo zaslužan barter-aranžman sa Kinom, odnosno, da energente i rude Tadžikistan trampi sa Kinom, koja zauzvrat vraća dug u insfrastrukturnim projektima (putevi, tuneli, mostovi) i građevinskim radovima.
Zato ne čudi što u ovoj zemlji postoji vrlo jasan kineski arhitektonski upliv. A on se meša sa tradicionalnim sovjetskim, islamskim i “neosovjetskim”. To je jedan poseban stil na području država bivšeg SSSR u kome se meša ono što je najsavremenije sa folklornim motivima i sovjetskim nasleđem – neki su mi rekli da im je to najgori i najkič stil ikada dok su drugi saputnici govorili da je je to “najbolji” stil ikada.
Sve ovo stvara mešavinu koja je sve samo nije dosadna i neuzbudljiva.
Dušanbe inače na tadžičkom jeziku znači „Ponedeljak”, odnosno doslovno „drugi dan posle petka” (du – dva, šanbe – petak). Ovo zanimljivo ime je dobio budući da je pre SSSR ovde bilo pazarište ponedeljkom i selo koje je nastalo oko pazarišta dobilo je ime Dušanbe-Bozor (bozor je bazar na tadžičkom), budući da su se pazari održavali svakog dana u drugom selu.
Ali, „Pazar Ponedeljkom” je odlukama Vrhovnog Sovjeta postao prestonica Tadžikistana i sve je krenulo u smeru metropole. Koja je, doduše, prvo građena u sovjetskom stilu, uz dodatke lokalnog, orijentalnog stila, o čemu smo pisali a što je bio trend u celoj centralnoj Aziji i u Azerbejdžanu. A onda je došao raspad SSSR, građanski rat i obnova.
Taksi je vozio duž osvetljenih bulevara a nove zgrade su se nizale, ponovo osvetljene pažljivo montiranom svetlošću. Nismo mogli odoleti a da već te večeri ne vidimo ono najbliže. Ulaz na Trg Nezavisnosti (Majdoni Istiklol) sa Prospekta Rudaki (Hijoboni Rudaki), koji je bio u neposrednoj blizini našeg hostela, bio je posebno upečatljiv.
Kao prvo, na sam trg se ulazi kroz svojevrsnu Trijumfalnu kapiju, koja je nekako postala veoma popularan simbol širom sveta, iako je ispočetka dizana samo u prestonicama romanskih zemalja (Madrid, Pariz – najpoznatija, Rim – originalna, Lisabon, Bukurešt i Kišinjev, uz Barselonu).
Ova tadžička, naravno, ima orijentalne, persijske motive i pomalo vuče i na mogulsku Indiju. Kako i Tadžici i svi u centralnoj Aziji smatraju da je pravolinijska arhitektura dosadna i da je „less is bore”, kao što reče Jovana za Kineze, i ovde to možemo primetiti. Ovde je pravilo – gde god možeš postavoti neki ornament, postavi ga, a ako je još reminescencija na drevnu Persiju, tim bolje.
Centar trga ukrašava nešto što se može opisati kao „svemirski brod-svetionik”, gde se, okružen enormnim prostorom punim cveća i drveća, i brisanim prostorom toliko tipičnim za socijalističke zemlje, nalazi plastično prikazana istorija Tadžika, od persijskog i zoroastrijanskog doba pa sve do predsednika Emomalija Rahmon(ov)a, čiji je sin gradonačelnik i od sovjetskog grada srušenog građanskim ratom i pretnjama mudžahedina, Rahmonov Junior pravi svetsku metropolu.
Ovaj stub koji „smelo kroči ka nebu” ornamentiran je persijskim motivima i pločicama, a ka vrhu, na kome se nalazi stilizovana „baklja“, odnosno svetionik sa persijskom krunom koji ima u sebi gigantsku lampu koja svetli tokom noći, stub je obmotan kao zmija novom trakom od ornamenata.
Svaki „separe“ oko spomenika priča jednu priču o jednoj istorijskoj epohi, naravno, tako da je lako pratiti elemente istorije naroda kroz „naraciju reljefima“. Trg je oivičen zgradama koje bi se lako mogle naći bilo gde u Kini, što je stejtment sam po sebi.
Sam Prospekt Rudaki (Rudakijev bulevar, drugim rečima), je žila kucavica grada, na način na koji su Sovjeti smatrali da treba graditi gradove – linijski (obratiti pažnju na Buleva Oslobođenja u Novom Sadu), te da se sve najvažnije građevine nađu na toj osi.
To je mesto gde se zaista i nalaze sve stare građevine građene ili u sovjetskom neoklasicističkom stilu (Lutkarsko pozorište), ili u socijalističkom stilu sa uplivom Orijenta (Čajhana Rohat, iz 1958. godine, koju su zajedničkim silama uradili arhitekta socijalističke moderne Konstantin Terlecki, a orijentalnim motivima je ukrasio tadžički narodni umetnik Mirzorahmat Alimov).
Ali, to je i mesto gde se stare, neuslovne i neugledne „staljinke” i „brežnjevke” (ove druge naročito su se pokazale trošne, ali ruku na srce, nisu ni trebale da služe više od par desetina godina po originalnim planovima) ruše i grade nove privatne ili državne zgrade.
Jedna razlika u odnosu na drvofobičnu Srbiju – drveće je monumentalno i nikom nije palo na pamet da ga poseče, a i ko bi ga posekao u zemlji gde je leti 50 stepeni na suncu. I to je i osnovna razlika između Dušanbea i modernih arapskih islamskim prestonica, gde se na drveće baš i ne obraća pažnja u toj meri. U šali kažemo da je ovo „dobroćudni Dubai”.
Na drugom kraju bulevara nalazi se Park učitelja Rudakija, ponovo nazvana po ovom pesniku, a u njega se ulazi kroz još jednu trijumfalnu kapiju, ovog puta, manjih dimenzija, a društvo kapiji prave dva pseudo-drveta koji imaju dekorativno svojstvo danju a ulogu velikih kandelabara noću.
U samom parku nalazi se ponovo ogromna količina zelenila, dokj se u samom centru nalazi Spomenik Ismailu Somoniju (ili Samaniju, kako ga svet poznaje)– po njemu je dobio ime novac Tadžikistana, somoni. Sam Ismail Somoni je bio rodonačelnik dinastije Samanida koja je osnovala državu persijskih naroda u Centralnoj Aziji, a živeo je krajem 8. i početkom 9. veka.
Zanimljiva paralela sa Srbijom i Beogradom je da je on, dakle, nacionalni heroj Tadžika (koji su persijski narod), i neka vrsta rodonačelnika Tadžika kao nacije i države – doslovno kao Stefan Nemanja, a i spomenici imaju veoma primetne sličnosti, s obzirom na monumentalnost.
On se nalazi ispod pozlaćenog uzanog slavoluka u obliku obratnog slova U, na postamentu od crvenog granita. Oko njega se nalaze univerzitetske zgrade, biblioteke, i državne palate u nepogrešivom centralnoazijskom neosovjetskom stilu. Sve zaključuje još jedan obelisk, i novo zdanje Parlamenta Tadžikistana koje su, nikakvo čudo, otvorili Si Đinping i Emomali Rahmon, a koje ponovo potcrtava veze ove dve zemlje.
U samom parku, nalazi se luk u obliku duge, koja je ukrašena mozaicima neba i zvezda, a opet sve okruženo fontanama, crvenim granitom, zelenilom, mestima za šetnju i ostalim spokojstvima – a ispod luka se nalazi i spomenik već famoznom pesniku Rudakiju. Išlo se do tih detalja da su čak i stubovi javne rasvete urađeni sa orijentalnom ornamentacijom tipičnom za persijsku kulturu, a ni panpersijsku (tadžikistansku) trobojku nije retko videti kao ukrasni motiv.
Sve u svemu, i ostatak grada je ovakav – bez preduge istorije, ali ono što je bilo istorijsko, sovjetsko, pokušava se sačuvati. Sa druge strane, gradi se potpuno novi identitet grada, mešavinom mitskih proporcija, tradicionalističke arhitekture, sasvim novih pristupa, i narodnih i religijskih elemenata.
Sve ovo arhitektonski liči na – sve i svašta – od kineskih gradova, do gradova u monarhijama Persijskog zaliva, Moskvu posle tranzicije, savremeno Skoplje… možemo ovaj niz nastaviti. Sve se tako naglo promenilo, vizure grada više nisu iste kao pre pet godina, a ni broj stanovnika, koji je porastao za skoro 50%!
Dušanbe je primer kako neka zemlja i neki glavni grad može uplivom kapitala i neverovatnim investicijama u građevinsku industriju, kreirati sasvim novi vizuelni identitet grada u čak pomalo pseudoistorijskom kontekstu. I tu paralele sa Skopljem nikako nisu netačne – glavni gradovi tadžičke kulture, Samarkand i Buhara, su Staljinovim odlukama ostali u susednom Uzbekistanu – te je Dušanbeu „zapala ta dužnost” da „emulira” nacionalnu kulturu novim građevinskim tehnikama i stilovima.
Da li je to kič? Mnogi su veoma skloni da grad tako opišu. Da li mu to lepo stoji? Veoma. Da li je grad udoban i po meri čoveka? Zapanjujuće, da. Da li je prezasićen simbolima? Jeste.
Da li je uništena struktura grada, radi besomučnih kvadrata, kao što obećava dalji razvoj Beograda na vodi? Ne, sve je organski utkano u celinu koju su projektovali još sovjetski urbanisti.
Da li je fascinantno videti miran i ljubazan grad koji nepojmljivo liči na nas, na avganistanskoj granici? Apsolutno. Tako da ćemo još videti kako će se „Grad zvani Ponedeljak” razvijati. Mada imamo prilično jasnu ideju o tom smeru“, zaključuje on.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
