86
Kirgistan i glavni grad Biškek trentuno se nalaze na vrhu najpretraživanijih pojmova na Guglu u Srbiji. Korisnike zanimaju organizovane ture, putovanje i obliazak Kirgistana, ali i šta će ih sačekati ako odluče da ga posete. U kolumni za grčki "HuffPost" Fenja Caganki je opisala je svoje iskustvo sa ovom zemljom.
Kada je Bog stvarao svet sakupio je plemena kako bi svima podjednako podelio zemlju na kojoj će živeti. Međutim, taj dan su se Kirgizi uspavali i propustili podelu. Kada su se probudili i shvatili šta se dogodilo, otrčali su kod Boga da zatraže svoj deo. Bog je tada kratko razmislio i rekao im: ’Zadržao sam jedan deo za sebe, ali ’ajde daću ga vama“.
Da, to je jedna obična metafora koja ima za cilj da objasni bajkovitu lepotu Kirgistana. E pa, tako sam i ja htela da se nađem u tim bajkovitim planinama i stepama koje pokrivaju snežni vrhovi na nekoliko hiljada metara.
Kirgistan je sve do 1991. godine bio član SSSR-a, a nalazi se u centralnoj Aziji i graniči se sa Tadžikistanom, Kazahstanom, Kinom i Uzbekistanom. Glavni grad zemlje je Biškek, a jezik kojim govore potiče od turskog. Stanovnici imaju jake karakteristike mongolskog nasleđa jer su zemlju u 17. veku pokorili Mongoli u kombinaciji sa Rusima.
Pročitajte još
I danas održavaju nomadski način života, a samo nekoliko posetilaca Kirgistana godišnje ima priliku da živi u jurtama jezera Song Kul u planinama na nadmorskoj visini od oko tri hiljade metara. Naravno da sam poželela takvo iskustvo!
Kirgistan je zemlja koju mnogo ljudi ignoriše, ali o kojoj ja sanjam već nekoliko godina. Čim sam stigla na aerodrom u Biškeku, pronašla sam vozača koji će me odvesti do hostela. U mekom roze svetlu tek izlazećeg sunca, videla sam ogromne i očaravajuće zelene stepe bivšeg SSSR-a. Moje srce je počelo da lupa kao ludo, pa sam se osećala kao da u sebi imam desetak leptirića spremnih da izlete i lete zelenim poljima.
Kirgizi, i dalje nomadski ljudi, žive u harmoniji sa prirodom oko sebe, pa čak i kada su u gradovima kreću se opuštenim tempom, mirno, ne krijući osmeh, gostoprimstvo i ljubaznost.
Boravila sam u porodici koja je imala tri jurte, jednu za ručavanje, drugu u kojoj spavaju i treću u kojoj sam ja boravila. Kuhinja je bila na otvorenom, a u njoj su spremali obroke dok je vodu donosio jedan magarac. Imali su i neke ovce na planini, a malo-malo pa bi pojeli jednu od njih. Osećaj slobode koji sam ovde iskusila bio je jedinstven. Tako nekako izgleda raj.
Šetala sam se okolo kada me je domaćica pozvala u njihovu jurtu na čaj. Sela sam u ugao i posmatrala domaćine kako ispijaju svoj čaj, razgovaraju jedni sa drugima i smeju se nestašlucima svoje dece. Moje prisustvo im nije bilo važno. Ja sam bila kao duh, niti su gledali u mene, niti razgovali sa mnom. Brzo sam popila čaj i ponovo izašla napolje da mi ne bi bilo još neprijatnije.
Sunce dolazi na zapad i boji planine u divne ružičaste tonove. Idem ka jednom stadu konja i iznenađena sam što nisu vezani. A onda je neko dao znak i konji su počeli da trče kao ludi ka meni. Stajala sam pomalo zbunjena. Onda ih je gazda ponovo pozvao, a onda su počeli isto tako brzo sa trče ka njemu. Na kraju stada ostala je jedna mama sa svojim ždrebetom koje je gurala glavom kako bi se brže kretalo. I ja, koja nikada nisam bila ljubomorna, našla sam se tamo, u kirgistanskom raju i osećala neviđenu ljubomoru prema jednom konju koje se družilo sa svojim detetom. Na kraju dana, potpuna tišina. Sami u raju.
Inače, u blizini je i Isik Kul. To je drugo najveće jezero u svetu i bilo je stanica karavanima na putu svile. Voda se nikada ne zamrzava uprkos polarnim zimskim temperaturama, tako da sam imala priliku da se potopim u hladnu vodu uprkos tome što je temperatura bila samo 16 stepeni. Osetila sam veliku sreću kada je iznenada protutnjalo stado divljih konja pored obale.
Najveći grad u blizini jezera Isik Kul je Karakol, u kojem sam doživela neverovatno gostoprimstvo domaćina. Karakol je jedan miran grad u kom je sve vrlo opušteno. Ima i crkvu, i džamiju. Kirgizi su muslimani, ali su prihvatili i uticaj Dungana, kineskih muslimana koji su u ovu oblast stigli oko 1880. godine noseći sa sobom svoje običaje. Jednog popodneva sam izašla iz svoje sobe da popijem kafu i pregrizem nešto, tačnije u jedan lokal u koji inače turisti odlaze. Preko puta sam videla jedan kafić u sovjetskom stilu koji vole lokalci i odlučila sam da odem tamo na kafu nakon što pojedem boršč. Lokal je bio krcat! Pronašla sam mesto, a onda sam primetila da me svi ispitivački posmatraju. Nije to bilo mesto za turiste. Došao je i seo pored mene jedan lokalac koji me je vrlo diskretno upitao kako mi se dopada njihova zemlja. Posle su pored mene sele dve devojke koje su me posmatrale kao špijuna. Pitale su me odakle sam i zamolile su me da se zajedno snimimo za live story koji su prenosile na Instagramu. Onda su one poslale poljupce mojoj mami preko Vajbera. A nije da ih i ja nisam ispitivački posmatrala. Jedna ima jako kinesko poreklo dok druga ima pomešane kineske i ruske karakteristike, što je čini prelepom.
Pre nego što sam shvatila već je pao mrak, a trebalo je da pešačim do mojih domaćina dva kilometra po mraku. Da se ne bih plašila ja sam usput pevala. Stigla sam do kuće pijana od sreće i radosti. Nije mi čak ni smetalo što sam bila sama. Bila sam ispunjena.
Završila sam dan srećna, sa ogromnim osmehom na licu. Sela sam na prozor i krišom zapalila jednu cigaru. Osećala sam se kao da sam ponovo tinejdžerka, koja se krije od oca i toliko radosna da mi nije bilo važno sve i da me uhvati. Kao da imam čitav život ispred sebe, spremna da ga živim punim plućima.
Do Kirgistana možete stići preko Aerodroma Ataturk u Istanbulu sa dve avio-kompanije, niskotarifnom Pegasus ili Turkiš erlajnsom. Kirgistan je jedna neotkrivena destinacija koju sam iskoristila na pravi način i uspela barem kratko da živim sa tim ljudima. Ako volite planine, prirodu i ostatke sovjetske ere, požurite dok masovni turizam koji se neizbežno kreće i ka Kirgistanu ne stigne. Od mesta do mesta sam se kretala mini-kombijima, a postoji vazdušna veza Biškeka sa krajnjim jugom.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
