6
Soa nebeska – pročitala sam negde te reči i odlučila da konačno odem na Durmitor. Više puta sam prošla pored, uvek očarana tim gorostasom, ali uvek je nešto bilo preče. Sada sam rešila da otkrijem pravo značenje te stene koja drži nebo.
Smeštaj sam htela malo dalje od Žabljaka, od gužve, ali opet ne suviše daleko. Oni lepi planinski bungalovi sa kosim krovovima, ima ih milion. Izaberem jedan i dobijem razglednicu uživo, plato među brdima sa raštrkanim kravama i ovcama, oivičen borovima i jelama. Čuješ samo tišinu.
Put do tamo iz Beograda je trajao oko pet sati, sa obaveznom pauzom na Đurđevića Tari, gde je jedan od najlepših mostova na svetu.
Sve je bilo gotovo neplanirano, mislila sam da ćemo porodično morati dosta da pešačimo, da mnoge predele nećemo moći da vidimo jer su nepristupačni, jer imamo samo dva dana…
Ali – Durmitorski prsten.
Tura koja ide oko najviših vrhova planine i na dlanu daje jedan sasvim nov svet. Asfaltni put, celim delom, doduše uzan i njim mora sporo da se ide, ali put. Dug oko 80 kilometara.
Naivno pomislim da nam za ceo obilazak treba par sati, sa svim stajanjima da vidimo ono najlepše.
Trajalo je gotovo šest časova.
Krenuli smo kasno, oko 16 h. Na kraju nas je uhvatio mrak. U potpunoj divljini.
Uglavnom, čim kreneš prstenom, ošine te lepota za koju je teško naći reči. Sećam se samo da sam rekla – što bi neko išao prvo na Havaje ili Novi Zeland i ona njihova brda iz serija i filmova dok ne vidi ovo.
Stojim među tim liticama od preko 2.000 metara, dole u dolini stado ovaca sa čobaninom. Kakav li je njegov život. Da li bi mu naše svakodnevne muke bile smešne ili bi nam zavideo, nesvestan da mnogi sanjaju njegov spokoj.
Put dalje vijuga, odjednom na krivini usred nedođije mlad čovek sa klincem stoji pored drvenog štanda i prodaje rakiju, med, domaće sokove. Ispod njega u rupači kuća sa okućnicom. Kaže tu je leti s porodicom. Inače je iz obližnjeg sela. Tamo ode u oktobru kad krene zima. Prošle godine znak da treba da ode je bilo to što mu je vetar oborio šrand u tu strmoglavu udolinu ka kući.
Stojimo i pričamo, vetar me pomera malko, a kraj je jula, 27 stepeni.
Na rastanku zahvaljuje se za par evra bakšiša, i zbunjen i radostan.
Usput dalje naiđemo na njegovo selo koje i ne izgleda mnogo pitomije od mesta gde smo ga sreli, ali valjda on zna. Možda je i put varka, možda je visina tu manja, zaklonjenije je…
Na otprilike pola Durmitorskog prstena, krdo divljih konja koje jedan čovek hrani. Izašao iz starog pasat karavana, daje im hranu iz ruke, mazi ih. Četiri ždrebeta pored majki. Stojiš, gledaš, ne ide ti se odatle. Sijaju se na suncu kao zlato.
Nedaleko odatle znak za kamp i mala kuća od drveta, sa domaćim proizvodima za prodaju na izvolte. Niotkuda se pojavljuje Dobrila. S porodicom tu drži kamp Zlokos koji je u stvari bum među strancima.
Ima smeštaj, ima baštu, sprema jagnjetinu, pravi rakiju (muž i tata kažu da izuva), pravi i najbolji kozji i ovčji sir na svetu (proverila lično).
Palimo nas dve po jednu uz njen liker od nane i meda, vidim na brežuljku pored staru kamp prikolicu i uz nju obor za ovce. Kaže tu ona i muž po pola noći dežuraju, čuvaju ovce od vukova kad ih vrate iz katuna. Čuva ih i cuko. (Cuko je šarplaninac.)
Jedva se rastanemo od Dobrile, stamene nasmejane žene koja ustaje u četiri ujutru, a ima više energije od nas četvoro zajedno. Nije uvek lako, kaže, ali skupi se novca da iškoluje troje dece. Ćerka se udala u Loznicu, doktorka.
Sa osmehom oko glave pođemo dalje, nesvesni šta nas čeka. Posle pitomih sela Pišče i Trse kreće malo veća avantura. Sutradan čujem da tuda retko ko ide. Većina dođe do pola Prstena i vrati se. Sad znam i zašto.
Pročitajte još:
U tom najizolovanijem delu u udolini leži selo Mala Crna Gora, ostrvo na kopnu, kako ga zovu. Odsečeno od ostatka sveta od oktobra do maja. Malobrojni meštani šta skupe u međuvremenu skupe.
Zimi očigledno nema svrhe čistiti put od smetova koji idu i do 10 metara, a i kanjonom Sušice, na koji se selo naslanja, i leti se jedva prolazi. (Posle na karti vidim da je taj kanjon jedna kovrdžica od puta.)
Spuštaš se dole, nemaš pojma u kakav ponor ideš, pa penješ gore, kraja nema. Vreme stalo. Put sve strmiji, uži, kola malo-malo moraju prvom brzinom. Samo da ne crkne nešto baš sad, ko da te nađe, nismo poneli sendviče.
Mrak pada, pojavljuju se prvo ptice, eto ga i zec, lisica pretrči put, zbunjena što smo joj banuli u kuću.
Setim se Dobrilinog odgovora kad sam je pitala ima li tu dosta vukova – kako ne, lepotice.
Da makar jednog vidim pored puta, da nas znatiželjno gleda. Nisam. On nas jeste sigurno.
Izbili na vidikovac ka kanjonu reke Tare. Svi u kolima zdušno se slažu da je bolje što usput od drveća nismo videli u kojoj smo rupi bili, po kojim liticama je auto prošao. Mislim se šta bi bilo da je neko naišao, kako bismo se mimoišli. Ali ko da naiđe. Poslednje turiste smo videli pre onih konja.
Dođe i trenutak kad prestaneš da staješ usput i uzdišeš na pogled jer nema gde da se stane. Šalješ pozitivne misli da ne premine kvačilo ili ne nestane goriva jer auto troši nestvarno od uspona.
Shvatiš da na Durmitorskom prstenu, a generalno i u celoj Crnoj Gori, 20 kilometara je zapravo kao 200 u ostatku sveta.
Pred kraj puta, među borovima koji idu i do 50 metara, tabla sa svim životinjama koje tu žive. Neke od njih smo imali sreće da vidimo. Slobodne, hitre, ali i zbunjene što smo tu.
I tad ti se iskristališe sve. Gde će ovaj naš svet ako ne budemo čuvali prirodu, ako uništimo i poslednje oaze te jedine planete koju imamo, ako ne naučimo svi da živimo sa tom moćnom silom, ako toliko zagadimo sve da ćemo morati da putujemo hiljadama kilometara da udahnemo nešto osim smoga. da vidimo sneg preko zime.
Durmitor me je pustio u sebe da osetim koliko je lep, ali šta ako takvu lepotu i neku sličnu, kao što Biogradska gora, Jahorina, Tara, Zlatar, Stara planina, dolina Jadra, neko reši jednostavno da pokori sasvim, da je osakati do neprepoznatljivosti, da nešto gradi gde hoće, da kopa šta zamisli, da zatruje…
Šta će biti bez tog drveća koje nas čuva od vreline i daje nam vazduh, bez reke koja je život za nas, za pticu, i za ribu, lisicu, i za vuka i medveda. Šta će onaj čobanin, šta će Dobrila. Šta ćemo svi.
