Danka Ilić Foto: Društvene mreže

U mom pretraživaču 9 dana već stoji reč “Danka”. Rifrešujem na svakih par sati, čitam opskurne tekstove, tražeći bilo kakvo objašnjenje, neku logičnost u tome, kako je jedno dvogodišnje dete propalo u zemlju.

Sigurna sam da je mom ludilu doprinela činjenica da sam majka dvogodišnjeg deteta. U parku, kada moju ćerku starija deca pitaju koliko ona ima godina, pa ona odgovori sa dva prstića, redovno inspiriše decu da otvore temu: „E, da li znate da je jedno dete koje ima dve godine nestalo?” Stresem se, zgrabim ćerku i pobegnemo iz parka.

Prve noći su me opsedale slike devojčice same u šumi, njenih kapaciteta da se izbori sa divljinom. Od te noći zaključavam i one brave na ulaznim vratima koje godinama nisu korišćene.

Već dve godine ili ne spavam ili spavam lakim snom, budim se na svaki trzaj kao dobro trenirani lovački pas. Noćima na svaki zvuk uskačem borbeno iz kreveta, spremna da životom branim svoje dete. Opasnosti su, ispostavi se brzo, samo u mojoj glavi.

Ili nisu?

Slučaj male Danke, koji, kako mediji kažu “devet dana potresa Srbiju” su u meni, a sigurna sam i u velikom broju ljudi, probudili najmračnije traume. Bilo da su vam roditelji govorili „pazi da te ne ukradu” ili ste, kao ja, jednom prilikom tražili svoju mlađu sestru po zavejanim ulicama Beograda, koja je – ispostaviće se kasnije, samo sporo hodala u povratku iz škole, ili ste nekada jednostavno izgubili psa, pa znate taj grozan osećaj, nemoć i tugu, traume su tu.

Čuče, ućutkane, nezalečene i sada su samo isplivale na površinu, daveći nas i praveći i od nas monstrume.

SVAKO IMA NEKU TRAUMU, OVO JE MOJA

Znate ono kada mozak sam krene da kreira mračne, nezamislive scenarije? E moj to često radi. Par nedelja pre Dankinog nestanka, tuširala sam se, otvorenih vrata od kupatila, tako da mogu da osluškujem svoje dete koje sam posadila ispred TV-a, na tih 10 minuta, da mogu da sperem znoj sa sebe pre nego što legnemo. U jednom trenutku sam pomislila kako u, tada nezaključan stan, uleće neki čovek, uzima moje dete i počinje da beži a kako ja, pošto moram da izađem gola, padam na stepeništu zbog mokrih tabana i ne uspevam da spasim svoje dete.

Najčešći mehanizam, kada mozak krene da te vozi po svojim najmračnijim sokacima, je da kažeš: „Ma kakve gluposti, šta pričaš, uostalom, kome se to desi?”

Godinama sam se plašila za svoju mlađu sestru. Da će da je ukradu, da će da je povrede. Naša razlika od 9 godina a posle i mamina smrt koja je došla kada je ona imala 16, je u meni stvorila nekog zabrinutog roditelja, iako to nisam bila.

Uvek sam te misli uspevala da odgurnem “logikom”. „Kakva glupost, sigurno je sve u redu, znaš kakve su šanse da se tako nešto desi?” A onda se desilo. Leukemija. Komplikacije. Pre nego što sam se osvestila od dijagnoze, muž mi je saopštavao da je moja sestra umrla.

Svi ti strahovi, sve te male verovatnoće, samo su se obručile na mene. I sada moj već krhki mehanizam „ma koje su šanse da se to desi?” nema snage da se pokrene. Ne može da me zaštiti.

OPSKURNI SAJTOVI I PRONALAŽENJE KRIVCA

Pošto je moj mehanizam posrnuo, ludilo je nastupilo i devet dana sam otvarala sve tabloide, koji se hrane našim strahovima pa ne umanjuju pompezne naslove. Naravno da sam odmah bila na društvenim mrežama i pretraživala imena roditelja. Već tada, kada bih ukucala ime i prezime majke, Fejsbuk je dodao “popular search”. Nisam bila jedina koja je imala tu ideju.

U tom lažnom istraživanju, tražim krivca. Duboko u sebi a evo, priznajem i javno – jako sam želela da je majka kriva. Da je ona umešana u sve. Ne zato što to ima bilo kakvo uporište, ne zato što ja imam bilo kakvu sposobnost ili ekspertizu da tako nešto mogu da tvrdim, već zato što je to jedini odgovor koji će mi dati miran san. Samo, ako je majka kriva, moje dete je bezbedno. Jer onda nema lopova, nema opasne šume, nema drugih opasnosti. I onda se lakše diše.

I opskurni portali su znali da je ovo bila fantazija, ne samo moja, već i mnogih drugih ljudi koji su tražili krivca, pokušavajući da nađu svoj mir. Zato smo i dobijali naslove – “majka pretraživala granični prelaz”, “majka ne zna gde joj je drugo dete”. Svi smo gledali u tu ženu, nadajući se da je ona monstrum. Svi smo je razapinjali, javno ili u svoja četiri zida.

A MONSTRUMI SU SVUDA OKO NAS

Jutros je stigla vest. Predsednik nas je obavestio o tragičnom ishodu. Trudna žena koja je čuvala svoje dvoje male dece nije planirala da jedno proda. Samo se okrenula na dva minuta. Svakoj od nas se to nekad desilo. Samo sa manje strašnim ishodom.

I MI SMO POSTALI MONSTRUMI

A mi? A ja? Dozvolila sam da me moje traume nadjačaju i pobede, da se prepustim najužasnijim porivima da komentarišem, osuđujem. Da hranim portale svojim klikovima i tako tražim više „informacija”, više vesti… Možda i da neko nekoga nabode, za šer?

Nepoverenje u nadležne organe, koji, dok traže jedno dete, ne mogu i jednu odraslu osobu već tri nedelje da pronađu, mulj od medija u kojima se valjamo, pa i Dankine ubice, samo su ogledalo našeg društva. Nas samih. Nismo ništa bolji od njih.

Večeras niko neće mirnije spavati zbog toga što je Danka pronađena. Za mirniji san ćemo morati da postanemo bolji ljudi i bolje društvo. Pa, da krenemo od nas samih.

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare