80
Svi imamo uspomene sa stare Beogradske autobuske stanice - ove ste podelili s nama.
-Sećam se kad sam s najboljom drugaricom prvi put išla na Adu Bojanu, tamo smo hvatale bus za Ulcinj. Klinke, kasnile još u najavi. Utrčavamo na peron s kartama u rukama i šeširima za plažu, ko bez duše, samo da bismo videle autobus koji kreće. Srećom, bile smo dovoljno lude da izletimo pred njega da ga zaustavimo, ok neki vozači bili. A nama je to bilo najbolje letovanje ikad.
Inače nisam nešto sentimentalno vezana za BAS, ali eto, svaki put kad bih se tamo našla, nekako bi mi ta scena zaigrala pred očima. Ipak, znam mnogo ljudi koji imaju i jače.
Sećam se da je drugar tamo tokom studija redovno išao po torbu s ajvarom i drugim teglama, koju mu je mama slala preko vozača, svi smo se radovali kad najavi da ide do stanice da „pokupi nešto“. Drugarici je ostala u pamćenju po rastanku s dečkom, koji se tad vraćao u vojsku, a posle su otišli svako svojim putem.
Snimak poslednjeg autobusa koji odlazi sa BAS-a neke je i rasplakao, a dok prizori sa napuštenih perona bude uspomene – mi smo vas pozvali da neke od njih podelite s nama.
Mnogima je ovo mesto u neraskidivoj vezi s vojničkim ili studentskim danima, ali ima tu i pravih doživljaja za pamćenje, putovanja za ceo život, ispraćaja i dočeka najdražih osoba, filmskih scena, te romantičnih tajni koje čuva kaldrma stare stanice.
Jedan Duško setio se „presvlačenja u civilnu garderobu kad se 1991. skinuo iz vojske“, Jovica se „vraćao iz vojske i u busu naleteo na devojku od pre vojske“.
„Eh taj peron br.2, ja nepunih 19. godina dve torbe, uniforma pravac jug niti znaš kuda niti znaš gde“, kaže Saša, a Dragan je daleke 1986. januara doputovao iz Zagreba vozom: „Krenuo na prvi vikend iz JNA. Da je voz došao na vreme uhvatio bi bus na vreme za Niš. Na izlaznoj rampi zaustavim prepun bus za Niš u pola jedan noću i kondukter i vozač me ne primiše, kažu ne može da se stoji pogotovo u uniformi. Morao sam da čekam prvi bus za Niš ujutru u pet i pet. Noć na BAS-u je posebno iskustvo, nema vremena za dremanje!“, otkrio nam je.
I Nikolas je dobro zapamtio „nesporazum“ iz mladih dana. „Ono kad mi je interventna malo držala cevi pored glave, dok sam odvezivao martinke, vraćao ih na noge i pokazivao sve prazne plastične činije koje sam nosio kući da mama napuni hranom. Jedan od njih me sve vreme ubeđivao da mu slobodno kažem da se drogiram, nema frke, cool smo.“
Dragana, s druge strane, pamti „dolazak kod dece koja studiraju, torbe puna domaće hrane, i uvek neko ljubazan se ponudi da pomogne do 46“, a Ani je glavna asocijacija „studentska torba od mame, svake nedelje uveče u 20h, puna domaćih jela i slastica i skrivena novčanica od 1000 dinara od moje baba Mire“.
Ivanino sećanje s tatom je drugačije. „Moj tata koji vuče torbu, ubaci mene i torbu u autobus, puši na peronu i čeka da bus krene. Ne gleda me“.
Jedna Jasmina, možda baš tad, stiže na „dolazni peron u BG, pa pravac železnička stanica i voz za Šibenik: Nezaboravna školska letovanja! To su bila vremena!“, kaže, a Alberta navodi da je na autobuskoj stanici bio i početak druženja na putu za Trst. „Mnogi putnici su iz autobusa žurili na voz, sve bi se to dešavalo za kratko vreme da se stigne i obrnuto. Bio je bitan taj voz koji je čekao one koji su dolazili autobusom iz bivše Jugoslavije da šopinguju u Trstu, mnogo je bilo veselo i ljudi su se na tim peronima upoznavali, družili i vraćali istim vozom pa autobusom svako svojoj kući… To je bio duh Beograda“.
Branka je odatle sa drugaricama išla i za Pariz, Portorož, Skoplje, Bratislavu, Kopaonik, Frušku goru. „To su bila divna putovanja, a i prijateljstvo sa Saletom koji je radio u BAS-u.“
Vojislavi su u najlepšem sećanju ostali vozači čika Mile i čika Dragan s kojima se petkom vozila do Velikog Gradišta, a za koje kaže da su „Gospoda s velikim G“.
Siniša je na stanici sreo Đoganija, to pamti, a Tanja kako joj je „baba-sera naplatila ulaz u WC i za dete od 3 godine. Kad je pitah zašto, reče mi da idem u moje selo da se brišem sa koprivu“.
Sećaju se neki i prodavaca raznih đakonija koji su ih tu dočekivali – Dejan pominje orasnice, semenke, suncokret i sokić na slamku. Ali bilo je i prevaranata koji su se pobrinuli da najupečatljivije dogodovštine na ovom mestu možda ne budu lepe, ali svakako za pamćenje.
„Kad su šibicari odradili teču iz Francuske za par hiljada franaka tada, a on slagao tetku da su ga odžeparili. Ali ofirao ga vozač Laste na liniji Pariz-Beograd koji mu je i doneo poslatu lovu. Bilo bi mu bezbolnije da je tada doživeo infarkt nego što je tetka saznala“, prisetila se Lepa ove gotovo filmske epizode, a Tijana je tamo i snimala film.
„Moja najlepša uspomena je kad sam tamo snimala svoj studentski film i improvizovala tu scenu do maksimuma. Zapravo, nisam ni tražila odobrenje da tamo snimam, već sam sa ekipom banula na autobusku stanicu i zamolila jednog vozača koji se zvao Milan Kuvekalović da nam „pozajmi“ autobus za snimanje. Glumci su ušli unutra, snimili smo kadrove u busu i van njega, a zatim sam zamolila vozača da za poslednji kadar izađe autobusom sa stanice što je on i uradio. Ta divna topla kaldrma ostala je zabeležena u mom studentskom filmu u poslednjem kadru gde se u daljini vidi autobus koji odlazi, a glumica Milica Gutović podiže sa nje verenički prsten koji je njen dečko bacio pre odlaska. Bila su to lepa vremena kada je grad pripadao nama mladima i mi smo voleli svaki centimetar njegovog asfalta, betona i kaldrme“, kaže Tijana.
Žaklina je „dolazila srećna kod prvog dečka i odlazila tužna“, a Vesna je baš tamo upoznala prvog dečka. „Deset godina trajala su dočekivanja i ispraćanja. Ljubav se završila. Još uvek smo u kontaktu. Prestanak rada autobuske stanice me je baš rastužio“, priznaje.
Ipak, teško da ijedno tužno sećanje može da se meri s Dijaninim. „Dugo godina sam dolazila sa svojim pokojnim sinom u Beograd autobusom. Išli smo na kliniku, redovne kontrole. Imam tako mnogo uspomena na tu staru autobusku stanicu“, napisala nam je Dijana.
„Jedina uspomena je da je ona bila tu, gde treba da bude“, smatra Mima.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
