Čitav svet uzburkala je vest da je na Olimpijskim igrama u Parizu italijanska bokserka Anđela Karini za samo 46 sekundi u suzama predala meč nakon udaraca Imane Kelif iz Alžira čiji je pol trenutno goruća tema. I šta je u srži ove priče – kako nauka sve to vidi?
U medijima, i domaćim i stranim, bilo je oprečnih informacija, od toga da je Iman Kelif zvanično žena sa viškom testosterona i XY hromozomima, a ženskim genitalijama, do toga da je u pitanju muškarac koji je prošao blaže kriterijume Olimpijade od onih na Svetskom prvenstvu jer je na tom takmičenju prošle godine diskvalifikovana pošto nisu mogli da joj utvrde pol. Ipak, potvrđeno je da Iman Kelif rođena kao žena i da se ne identifikuje kao transrodna ili interseks osoba.
Srpski naučnik Miloš Babić, stručnjak za biologiju i genetiku, na svom blogu je pre par godina detaljno objasnio sve nedoumice oko fenomena DSD, poremećaja seksualnog razvoja koji se dovodi u vezu sa alžirskom bokserkom. Njegov tekst Trans Seksualnosti prenosimo u celosti.
U udžbenicima biologije za osnovne i srednje škole proces polnog nasleđa je vrlo direktan i jasan. Svako ljudsko biće u svakoj svojoj ćeliji nosi genetski materijal rapoređen u 46 odvojena dela, koji se zovu hromozomi. Ovi hromozomi su nasleđeni od roditelja i nose u sebi instrukcije koje u sadejstvu sa okolinom određuju tok razvoja i funkcionisanja organizma — uključujući tu i razvoj i funkciju mozga i uma.
Majka nam daje polovinu ovog genetskog materijala, ukupno 23 hromozoma. Od tih, 22 su „standardni” hromozomi, takozvani autozomi. Ali jedan je specijalan: X polni hromozom.
Otac nam daje drugu polovinu: 22 autozoma, i još jedan specijalni polni. No, za razliku od majke, otac ne daje svakom detetu isti polni hromozom. Dete od oca može da dobije ili X hromozom, koji zajedno sa majčinim X stvara kombinaciju XX. Ili može da dobije Y hromozom, što stvara kombinaciju XY.
Kombinacije hromozoma u telu osobe se zovu kariotip, i po o udžbenicima, dete koje se rodi sa XX kariotipom odrasta u ženu; a dete koje se rodi sa XY kariotipom odrasta u muškarca. Vrlo direktno, prosto, bez komplikacija.
Je li uvek tako? Da li je razvoj pola zaista retka tačka biologije u kojoj nema daljih komplikacija?
Uzmimo kao primer jedan slučaj iz Hrvatske. Kod lekara je došla visoka i vitka 17-godišnja devojka, žaleći se na mali razvoj grudi i nedostatak normalne menstruacije. Opšti pregled je ustanovio dobar nivo zdravlja, dobar neurološki razvoj, standardnu maljavost tela za devojke njenih godina, a ginekološki pregled je našao potpuno normalno razvijenu vaginu. Jedino što se nije uklapalo je što je materica bila previše mala i što ginekolog nije mogao da napipa jajnike kroz stomak.
Zbog tih nalaza devojka je poslata na genetska testiranja i nađeno je da nosi XY kariotip — tj. „mušku” kombinaciju.
Ovo malo komplikuje stvari. Imamo bebu koja je rođena kao devojčica, odrasla kao devojčica pa zatim devojka, i koja je po svim spoljnim znacima žensko. Ali hromozomi su XY: da li treba da je proglasimo muškarcem? Da zahtevamo da se stavi „muško” na njenu ličnu kartu? Da joj promenimo ime?
Ali ovo nije bio kraj studije. U potrazi za poreklom problema, lekari su zatim pregledali celu porodicu i, između ostalog, testirali hromozome njenih roditelja. I našli su da majka ove devojke takođe ima XY kariotip – sa samo malim brojem ćelija u jajnicima koje sadrže samo jednu kopiju X hromozoma. Nigde u telu nisu uspeli da nađu ni traga XX kombinaciji.
Tu sada imamo još veći problem. Da li treba i majku da proglasimo muškarcem? Dakle, osobu koja je rođena kao devojčica, sa anatomijom devojčice, koja je u tinejdžerskim godinama razvila grudi i dobila menstruaciju, koja se udala, zatrudnela, donela dete na svet… u koju definiciju ona pada? Jer eto, ima XY hromozome. Genetski je muško, neki bi rekli.
Izgleda očigledno da tema zahteva malo više razmišljanja.
Ako zaista želimo da razumemo ljudski seksualni razvoj, moramo pogledati bar neke od detalja toka tog razvoja.
Svaka ćelija u ljudskom telu nosi u sebi iste hromozome, koji sadrže iste DNK sekvence sa istim genima. Ali pojedinačne ćelije kontrolišu te gene na različite načine, menjajući njihovu aktivnost u skladu sa razvojem i signalima iz okoline. Na primer, gen po imenu ATP4A nosi u sebi instrukcije za pumpu koja proizvodi stomačnu kiselinu. Taj gen je aktivan u ćelijama pokožice želuca, gde je potrebno praviti kiselinu radi razlaganja hrane. Ali isti taj gen je potpuno deaktiviran u skoro svim drugim tkivima. Zamislite šta bi se desilo ako bi se taj gen pokrenuo u okviru ćelija koje čine površinu oka? To nije baš mesto gde želimo da proizvodimo želudačnu kiselinu! Isto tako, ne želimo da aktiviramo gene za proizvodnju kose u ćelijama koje čine naše mišiće ili da gene koji proizvode strukturu kosti uključimo u ćelijama mozga. Kontrola nivoa aktivnosti gena omogućava ćelijama da izgrade različita tkiva i organe unutar organizma.
Ovi mehanizmi kontrole gena takođe funkcionišu tokom embrionalnog razvoja i omogućavaju da se od oplođene jajne ćelije (pod odgovarajućim uslovima) razvije novo ljudsko biće. Početna ćelija se deli u dve, te dve se dele u četiri, četiri u osam… U toku prve dve nedelje nema mnogo razlika: ako se ta grudvica ćelija razdvoji u dve, obe će se nezavisno razviti u odvojene fetuse (na taj način nastaju monozigotni blizanci). Ali nakon druge nedelje počinju da se pojavljuju razlike: ćelije u različitim delovima embriona počinju da se menjaju u različitim pravcima. Kaskada hemijskih i fizičkih signala se zatim nadodaju na te početne razlike, dovodeći do sve većih i većih promena u različitim grupama ćelija, a time postepeno i do razvoja različitih tkiva.
Po pitanju polnog razvoja, osnovni pravac je zacrtan. Negde tokom sedme i osme nedelje razvoja jedan deo ćelija u okviru embriona formira strukturu zvanu Milerov kanal, koji se zatim razvija u vaginu, uterus i jajnike. Ako se geni puste da rade po svome, bez dodatnih uticaja, svi ljudski embrioni razvijaju žensko telo.
Kako onda nastaju muškarci? Taj proces počinje jedan jedini gen, zvan SRY („Sex-determining Region Y,” tj. „seksualno-određujući region Y”). SRY gen proizvodi jedan mali protein koji se vezuje za DNK u jezgru ćelije i utiče na uključivanje ili isključivanje preko tri hiljade drugih gena.
Između raznih gena koje SRY aktivira jedan posebno važan se zove SOX9. Dotični takođe utiče na aktivaciju ili deaktivaciju hiljada dodatnih gena; među kojima je i gen za lučenje jednog proteina koji se zove anti-Milerov hormon (AMH). AMH se vezuje za specijalne receptore na ćelijama koje su počele da u embrionu grade Milerov kanal, i zaustavlja njihov dalji razvoj. Time se sprečava dalji razvoj ženskih polnih organa i jajnika, a te ćelije prelaze na program kojim se proizvode testisi. Formiranje testisa dovodi do promene u balansu hormona u krvotoku embriona: mnogo više testosterona, manje estrogena, između ostalog. Tačan balans mešavine utiče na razne promene u pravcu razvoja raznih delova organizma (ovo se opet odvija kroz promene u aktivaciji i deaktivaciji gena u različitim grupama ćelija). Između svih promena, tu su i promene u razvoju određenih delova mozga, koji se uređuju tako da se rezultujući um uklopi u novorazvijeno telo.
Kod najvećeg broja ljudi, SRY se nalazi na Y hromozomu, zbog čega je Y hromozom uopšte i povezan sa idejom muškosti. Ali to nije uvek slučaj: postoje muškarci koji nemaju Y hromozom, ali imaju kopiju SRY gena na nekom drugom hromozomu. Postoje čak i muškarci sa XX kariotipom, kod kojih se SRY gen prebacio na jedan od X hromozoma!
Pre nego što pomislite da možemo da kažemo “okej, možda pol ne zavisi od Y hromozoma, ali eto, zavisi od tog SRY gena,” vratimo se na onu prvu studiju iz Hrvatske. I devojka i njena majka ne samo što imaju XY kariotip već takođe nose potpuno normalne i funkcionalne kopije SRY, SOX9 i svih drugih centralnih razvojnih gena. Po svim jednostavnim shemama razvoja, obe žene je trebalo da se rode sa muškim telom. Ali… nisu. Jer retko šta se može u biologiji naći a da se da opisati rečima „jednostavno” ili „direktno.”
U svakom koraku opisanog polnog razvoja postoji fini balans aktivacije i deaktivacije, u kome različite grupe signala guraju razvoj tela u različitim pravcima. Ovi procesi mogu da budu izmenjeni na hiljade različitih načina. Kao što vidimo u gornjem primeru, polni hromozomi mogu da budu prisutni u drugačijim kombinacijama (sindromi u kojima se osoba rodi sa X, XXY, XYY, XXX, itd.). Mogu nastati mutacije u SRY ili SOX9 genima. Ili ti geni mogu da budu normalni, ali izmene u funkciji drugih povezanih genetičkih sistema dovedu do promena u polnom razvoju. Enzimi zaduženi za proizvodnju testosterona mogu biti nedovoljno aktivni, ili receptori za testosteron mogu biti oštećeni i nesposobni da reaguju na taj hormon. Izlaganja majke toksičnim jedinjenjima iz životne okoline mogu da promene efektivnost hormona i drugih razvojnih signala. U nekim slučajevima, izmene deluju tokom celog razvojnog puta; u drugim slučajevima, samo u toku određenih perioda. Mogu zahvatiti ceo organizam, ili mogu biti ograničene na pojedina tkiva… Spektar mogućih efekata je ogroman.
Problem se može ilustrovati na primeru pitanja koje je vrlo popularno u štampi i javnim raspravama ovih dana: kome treba dopustiti da se takmiči u ženskim kategorijama sporta.
Kada je Olimpijski Komitet pokušao da uvede rutinsko testiranje kariotipa kao uslov za takmičenje u ženskim kategorijama, rezultat je bio potpuni neuspeh. Vrhunski sport iz milijardi ljudi izvlače onaj delić procenta koji ima najveći talenat i najveće genetske predispozicije za uspeh. Ovo su često ljudi sa neobičnom genetikom: testiranje je dovelo do lavine situacija u kojima devojke po prvi put saznaju da im kariotip nije XX, tek nakon što su ceo život provele trenirajući i kvalifikujući se. Zatim, nađeni su mnogi slučajevi gde je veliki deo tela XX, ali neka tkiva nose kombinacije poput XXY; da li te žene (neke od kojih su rodile decu) treba izbaciti iz sporta? Povrh toga, šta raditi sa muškim sportistima koji nisu XY kariotipa, da li i njih treba izbaciti?
Pokušaji da se kariotipi zamene drugačijim merilima su takođe doveli do besmislica. U Indiji trkačica Duti Čand je prvo srušila niz rekorda; pa je zatim eliminisana iz takmičenja jer njeno telo prirodno proizvodi više testosterona nego što je uobičajeno kod žena. Istovremeno, sigurno je da postoji mnogo žena u sportu koje imaju niži nivo testosterona, ali veću aktivnost receptora za taj hormon (kod njih je malo testosterona dovoljno da pokrene proizvodnju veće mišićne mase). Situacija se svela na to da je jedna žena izbačena zato što ima prednost koja se lako meri i kvantifikuje: dok osobe sa drugim prednostima nastavljaju da se takmiče, pošto njihove prednosti nisu tako lako merljive. Cela ova serija nejasnoća postoji kod osoba koje su rođene i odrasle kao članovi ženskog pola, pre nego što uopšte počnemo bilo kakav razgovor o transrodnosti.
Koliko su česte promene u polnom razvoju? Procene variraju u zavisnosti od kriterijuma, lokacije, načina merenja; ali čak i na fizičkom nivou, ovo nije posebno retka stvar. Ogromna studija iz Turske, recimo, merila je samo spoljni razvoj polnih organa i našla da se oko jedno u svakih hiljadu novorođenčadi nalazi negde između dva pola samo po tom jednom kriterijumu. A setimo se, XY majka i ćerka iz našeg primera ne bi bile brojane u ovakvoj studiji, jer su imale potpuno normalne spoljne ženske polne organe. Broj osoba koje možemo da stavimo u transseksualnu kategoriju u smislu „pomešanih” polnih organa je mnogo manji nego broj koji nalazimo kada takođe pogledamo i razvoj unutrašnjih organa. Još veći broj dobijamo kada uključimo genetiku. A još daleko veći broj postaje relevantan kada pogledamo razvoj mozga, najkompleksniji i najosetljiviji deo razvoja deteta.
I tu ulazimo u najteži deo celog pitanja. Jer ljudi nisu samo biološka bića: mi se razvijamo i odrastamo kao deo šire kulture. Uspostavljamo svoj identitet kao deo ljudskog društva, u skladu sa običajima i pogledima kulture u kojoj smo rođeni. Po skoro svakom aspektu, naš um predstavlja odraz ne samo naših gena i biološkog razvoja, već i uticaja okoline tokom odrastanja. Do sada samo pričali o razvoju pola, u smislu biološkog razvoja. Sa pomenom uma i psihologije, moramo da pomenemo i ideju roda, koji predstavlja shemu ponašanja, običaja, i pravila kojima društvo okružuje i opisuje polno određenje. U tom koraku, sve ove komplikacije sa polnim razvojem postaju još veće.
fotka duti čand
Nauka ima etičke standarde i kontrole kojih se drži većina naučnika. Ali kao i u svim drugim oblastima, uvek postoje pojedinci koji misle da pravila ne važe za njih. Jedan užasan primer zapostavljanja profesionalnog morala je eksperiment koji je 1967. godine izveo psiholog Džon Mani.
Mani je bio jedan od ranih stručnjaka u polju seksologije i seksualnog razvoja i objavio je više studija na temu ljudi sa promenama u fizičkim i psihološkim polnim osobinama. Kroz taj rad on je došao na ideju da je rodni identitet u potpunosti društveni konstrukt i da fizička struktura tela i mozga ne igra nikakvu ulogu. Ali Mani nikako nije mogao da smisli eksperiment kojim bi mogao da ovu ideju potvrdi u praksi… dok mu na vrata nije zakucao naizgled idealan slučaj.
Blizanci Dejvid i Brajan Rejmer su se rodili u avgustu 1965. Obojica su po svim merilima bili potpuno normalne muške bebe, bez ikakvih poremećaja. Ali šest meseci kasnije desila se nesreća: u toku male operacije koja je trebalo da bude rutinska, hirurg je izgubio kontrolu nad kauterizatorom i malom Dejvidu je potpuno spalio penis. Dejvidovi roditelji su se odmah obratili Maniju kao stručnjaku u polju seksualnih problema jer su se plašili kakve efekte će gubitak penisa imati na razvoj i psihološku strukturu njihovog sina.
Mani je u ovome video savršenu priliku da dokaže svoju teoriju. Predložio je roditeljima da se hitno uradi operacija koja bi Dejvidu odstranila testise i hirurški izgradila jednostavnu vaginu. Zatim je prepisao da se Dejvidu daju ženski hormoni i da se on u svakom aspektu odgaja kao devojčica. Roditelji su pristali na ovaj plan i promenili detetu ime u žensko, Brenda. Mani je organizovao redovne posete i provere, u kojima je poredio razvoj „Brende” i „njenog” brata-blizanca Brajana (sa nizom daljih prekršaja naučne i društvene etike).
Sa Manijeve tačke gledišta ovo je bio savršeno kontrolisani eksperiment: ako rod deteta zaista samo zavisi od društvene sredine i ako nema urođenih faktora, Dejvid bi trebalo da se razvije u devojčicu. A „njen” brat blizanac, sa istim genima i istim razvojem u istoj materici, bi se razvio u dečaka.
Rezultati eksperimenta su bili katastrofalni. Dejvid je tokom celog detinjstva imao strašan osećaj disforije: svi aspekti ponašanja, identiteta i čak oblika njegovog tela je doživljavao kao duboko pogrešne. Njegova unutrašnja mentalna i emocionalna slika o samom sebi se nije mogla uklopiti sa telom u kome se nalazio, niti je uspevao da se uklopi u društvo kao devojčica. Ali poreklo tog osećaja mu je ostalo nepoznato sve dok mu otac nije priznao šta mu je urađeno kada je bio beba — što se desilo tek u Dejvidovoj petnaestoj godini života, kada su mu hormoni već proizveli žensko telo.
Dejvid je odmah počeo sa procesom tranzicije. Kroz seriju operacija uklonjene su mu ženske grudi i rekonstruisan delimičan penis; zvanično ime je vraćeno u muško, kao i načini oblačenja i ponašanja. Takođe su počele redovne injekcije testosterona. Ali to je već bilo suviše kasno: psihološka šteta iz detinjstva i tinejdžerskih godina je dovela do duboke depresije. Devid Rejmer je postao žrtva samoubistva u trideset osmoj godini života. Džon Mani je uspeo da se izvuče od direktnih kriminalnih posledica, jer su na sve tretmane dobrovoljno pristali Dejvidovi roditelji. Jedina pravda u celoj situaciji je što je Manijevo ime danas simbol sramotnog naučnog nemorala.
fotka dejvid rejmer
Ovaj tužni slučaj je takođe i dobar pokazatelj činjenice da je rod centralan za formiranje ljudskog identiteta. Polni razvoj dovodi do određene strukture tela, ali i do određene strukture mozga i uma, od koje zavisi rod osobe kao deo ličnog i društvenog identiteta. Ako se oni ne slažu jedan sa drugim, dolazi do katastrofalnog sukoba, rodne disforije. U Dejvidovom slučaju njegovo telo i mozak su se razvili u muškom obliku; on je bio dete muškog pola koje se razvijalo u pravcu muškog rodnog identiteta. Ali Mani je pokušao da ga na silu udene u ženski rod i taj konflikt je doveo do tragedije.
Videli smo koliko je polni razvoj komplikovan i na koliko načina može da se izmeni. Šta se događa ako te izmene dovedu do osobe koja se rodi sa telom koje se razvilo u jednom pravcu, dok se um i identitet razviju u drugom? Ili sa osobom kod koje balans razvoja ne ode ni u jednom pravcu, proizvodeći situaciju u kojoj je rodna identifikacija vrlo teška ili nemoguća?
Bez obzira da li je neslaganje mentalne i fizičke strukture rezultat mutacija u genima, hormonalnih efekata okoline ili intervencije nekog Džona Manija, rezultat je isti. Spolja nametnut rodni identitet je često doslovno smrtonosan. Kod ljudi koje društvo prisili da se uklope u rod u koji mentalno ne pripadaju pokušaji samoubistva se događaju u 25-50% slučajeva. Jako su visoki i nivoi narkomanije i drugih samodestruktivnih ponašanja. A živimo u svetu u kome polne disforije, bar naizgled, ima sve više i više. Šta možemo uraditi po tom pitanju?
Jednom izgrađena arhitektura mozga se ne može izmeniti. To ne samo što nije tehnički moguće (bar nijednom danas dostupnom tehnikom), već predstavlja ekstremno nemoralnu akciju: takva promena bi efektivno bila ubistvo. Mi bismo tim potezom eliminisali jedan um i ličnost, pa to zamenili nečim drugim. Da li iko od nas zaista želi da živi u svetu u kome neko (bilo ko) ima pravo da odluči koje strukture uma su dozvoljene, a koje nisu; i ko može da zatim naredi izmenu uma onima koji se ne uklapaju u dopuštene parametre?
Ali ako ne možemo da izmenimo mozak, ima ono što možemo: može se menjati ponašanje, društveni kontekst, a do određene tačke i struktura tela. Ovaj proces se naziva tranzicija: promena kojom se društveni identitet i telesna slika uklapaju sa ličnim doživljajem sveta. Tranzicija je trenutno jedini efikasni tretman za rodnu disforiju i vrlo je uspešan u eliminaciji negativnih efekata po pitanju psihološkog i fizičkog zdravlja.
Široki spektar bioloških promena o kojima smo govorili dovodi i do širokog spektra u nivoima tranzicije. Nekim transrodnim osobama je dovoljno da prosto ublaže osobine pola kome su pripisane nakon rođenja. Druge moraju da promene ponašanje i društveno/kulturne simbole (recimo, način oblačenja ili javnog ponašanja). A kod relativne manjine su potrebne medicinske intervencije, kao što su injekcije hormona ili hirurški zahvati.
Ovo dovodi do drugog najčešćeg pitanja i brige u vezi transrodnosti: kako i kada se veliki zahvati mogu „dopustiti.” Mnogi ljudi misle da je ovo nešto što se može tek tako olako desiti: da na sve strane ima dece i mladih koji jednog dana prosto odluče da promene pol, i onda idu pravo kod hirurga.
Ceo proces je u stvari malčice komplikovaniji. Prvi korak u tretmanu rodne disforije čini intenzivna psihološka terapija, sa ciljem da se odredi snaga i stabilnost disforije, da se vidi da li postoje drugi faktori (npr. mentalne bolesti), i da se odred pravac terapije. Nakon dugog perioda terapije sledi društvena tranzicija, u kojoj osoba počinje da preuzima uloge, odeću, i ponašanje koje se poklapa sa rodnim identitetom. Tokom tog procesa se posmatra nivo disforije i efektivnost uklapanja u širi društveni kontekst.
Društvena tranzicija najčešće proizvodi brzo i drastično olakšanje disforije i smanjenje negativnih psiholoških efekata. Kod mnogih osoba ovo je samo po sebi dovoljno da reši problem i na tom nivou se i ostaje.
Kod onih kojima društvena tranzicija nije dovoljna, sledeći korak čini terapija hormonima, čime se pokreće ne samo razvoj tela u pravcu unutrašnje percepcije roda već se utiče i na rad mozga (a time i na unutrašnji osećaj o sopstvenom identitetu). Od ljudi koji počnu hormonalnu terapiju se često može čuti da se po prvi put „osećaju kao da su zaista svoji,” da se uklapaju u sopstveno telo i u svet oko sebe.
Konačno, nakon minimalno godinu dana korišćenja hormona, postaje dostupa opcija hirurških zahvata kojima se telo može dovesti u liniju sa unutrašnjom percepcijom. Ovakve zahvate traži samo oko četvrtine osoba koje koriste hormonalne terapije; a samo oko 5-10% na kraju prođe kroz potpunu seriju operacija. Idealno, tretmani idu samo do tačke na kojoj su promene dovoljne da omoguće osobi normalan život bez stalnih problema sa disforijom.
Pitanje koje se uvek povlači je: a šta sa decom? Ljudi koji imaju vrlo snažnu disforiju i koji na kraju zahtevaju ceo hirurški tretman, najčešće spadaju u grupu koja je patila od te disforije od najranijih dana života. Za istu grupu postoji mnogo studija i podataka koji ukazuju da raniji pristup tranziciji snažno pomaže održavaju mentalnog zdravlja kasnije u životu. Ali istovremeno imamo činjenicu da medicinski zahvati nad decom nisu nešto što se može olako izvoditi.
Kroz decenije rada, i za ovo su razvijeni detaljni protokoli. Deca kod kojih se sumnja u disforiju moraju da dobiju potvrdu od stručnog panela, nakon čega im se dopušta da se kroz ponašanje i odeću uklope u rod koji percipiraju kao svoj. Do puberteta nema intervencija osim same psihoterapije i praćenja situacije.
Kada pubertet stigne, ako se disforija nastavi i ako se panel stručnjaka složi, dete može da dobije blokatore puberteta. Ovo su lekovi koji privremeno zaustavljaju dalji polni razvoj i omogućavaju da se terapija i praćenje nastavi još par godina. Blokiranje puberteta nije bez posledica: dete može da završi sa manjom telesnom visinom i može biti smanjenja u gustini kostiju; mada efekti nisu veliki. Ali alternativa je mnogo gora: kod dece sa snažnom disforijom koja ne dobiju ovakav tretman nivoi depresije i samoubistva su vrlo visoki. U šesnaestoj godini života, ako disforija i dalje postoji, i ako se panel stručnjaka i dalje slaže po tom pitanju, dopušta se početak hormonalne terapije. Hirurški zahvati postaju dostupni generalno tek sa osamnaest godina.
Ukupno, tranzicija je višegodišnji, često višedecenijskih proces u koji se ne ulazi olako, kako dune vetar. Ona nosi sa sobom ogroman napor i troškove, kako novčane tako i vremenske, a i psihološke. Nepovratne tranzicije se ne izvode kod dece jer se mora videti da li je disforija stabilna van detinjstva.
Tranzicija je rešenje ozbiljnog konflikta između fizičke i mentalne stvarnosti i pokreće se samo kada postoji dugoročna, velika, i snažna potreba.
Šta se dešava kroz u dugoročnim analizama, kroz godine i decenije koje prate tranziciju? Uzmimo kao pokazatelj meta-analizu iz Amerike, u kojoj su skupljeni podaci od skoro 8.000 osoba koje su izvele tranziciju sve do hirurškog nivoa. Od svih njih, 74 (manje od 1%) izražava kajanje po pitanju procesa tranzicije; no, ta cifra uključuje i one koji se žale na posledice zahvata, ili kojima ti zahvati nisu bili dovoljni (tj. nisu dovoljno pomogli protiv osećaja disforije). Samo desetak osoba iz cele grupe, manje od 0.2%, smatra da je sama tranzicija bila greška i da nije trebalo da ulaze u proces uopšte. Da se podsetimo, kod istih 8.000 osoba, bez procesa tranzicije bude 3.000-6.000 slučajeva teške depresije i 2.000-4.000 pokušaja samoubistva. Po tim ciframa tranzicija je veoma efektivna medicinska intervencija.
Prethodni tekst se može čitati kao opis transrodnosti u kontekstu razvojnih bolesti. Na kraju krajeva, jedna od definicija bolesti je „fizičko stanje koje ometa normalno funkcionisanje tela ili uma.” Velika većina transrodnih osoba zaista ima problema u smislu funkcije u društvu koje ih okružuje; i neuklapanje u to društvo izaziva veliki broj psihičkih i fizičkih problema. Ti problemi su često rezultat razvojnih promena. Lečenje disforije zahteva medicinsku intervenciju, nekada i hiruršku. Eto, bolest, uklapa se u definiciju.
Možemo čak da ukažemo i na potencijalne nezavisne uzročnike. Na primer, živimo u svetu sa sve većim nivoima supstanci koje menjaju hormonalne signale tokom razvoja dece, od začetka do adolescencije. Možemo iz prvih principa da očekujemo nastanak većeg broja problema u polnom razvoju nego u prethodnim generacijama.
Ali sve to ima i vrlo problematičan aspekt: fokus na bolest uklanja društvo iz jednačine.
Ljudi generalno imaju najveći nivo neprijateljstva prema idejama koje se ne uklapaju u njihov uspostavljeni pogled na svet, i koje se kose sa njihovom ličnom percepcijom sopstvenog identiteta. Ako osoba ne može da zamisli sebe u nekoj situaciji, ona u velikom broju slučajeva tu situaciju otpisuje kao neprirodnu ili čak odvratnu. U svakodnevnom životu uglavnom vidimo blaže slučajeve ovoga, najčešće povezane sa nama neobičnim običajima drugih naroda ili kulturnih grupa.
Ali pošto je rod ključni deo ljudskog identiteta, cela ideja transrodnih osoba se u većini kultura posmatrala sa posebno visokim nivoom odbojnosti. Tragovi transrodnosti su u istorijskim zapisima uglavnom prisutni samo kroz karikature (kao što se desilo u slučaju nekih rimskih careva), ili kao primer skandala.
Uzmimo za primer čuvenog vojnog hirurga devetnaestog veka Džejmsa Berija. On je bio veliko ime u medicini, sa mnogo otkrića i postignuća. Putovao je celim svetom, operisao mnogo velikih ljudi, vodio čitave sisteme bolnica i dostigao je rang ekvivalentan generalu Britanske vojske. Ali nakon smrti je otkriveno da je rođen kao žena; i sva postignuća, i svi ostali detalji su postali nebitni, i potisnuti; ako se pominjao, to je bilo u kontekstu transrodnog skandala.
fotka džejms beri
Beri je bar zapamćen. Za većinu transrodnih ljudi zapisa nema uopšte; mogu se naći samo tragovi tragova u porodičnim istorijama. Devojka iz studije kojom smo počeli ovaj tekst je sa majčine strane imala rođaku koja je isterana iz svog sela jer se rodila sa ženskim polom, ali je onda odrasla u osobu koja se nije uklapala u prihvaćene sheme izgleda i ponašanja ženskog roda. Danas je od nje ostao pomen u jednoj naučnoj studiji. Od većine transrodnih ljudi kroz istoriju ostalo je još manje, iako su uvek bili prisutni.
U širem javnom diskursu transrodnost se često pominje u istom dahu sa mentalnim bolestima, kriminalom i perverzijama. Čak i ovaj tekst ne može da izbegne priču o mentalnim bolestima kao komorbiditetima — jer, na kraju krajeva, disforija zaista često dolazi u paketu sa drugim problemima. Ali kada pričamo o tim problemima, preskačemo pitanje kako bi bilo koja osoba mogla da funkcioniše u društvu koje joj zabranjuje da postoji? Vidljivost transrodnih osoba u našim krajevima se često ovih dana pripisuje dekadentnim uticajima zapada; kao da su ti ljudi došli iz inostranstva, kao da nisu uvek bili tu, samo sakriveni iz straha od naše reakcije.
Paralelno sa svime time imamo istoriju mnogih plemena i tradicionalnih kultura u kojima su transrodni ljudi bili prosto… prihvaćeni. Rodi se devojčica, ali se bolje uklapa kao muško, i insistira da bude muško; okej, uzme muško ime i počne da se oblači i ponaša kao muškarac, društvo to prihvati. Rezultat tog pristupa je da se na kraju desi… ništa. Transrodna osoba živi svoj život, društvo oko nje živi svoj. Nema „mentalno bolesne, kriminalne, perverzne” jedinke sa kojom društvo mora da se bori i koju nosi kao teret. Tu je samo još jedno ljudsko biće koje vodi svoj život onako kako može i ume.
Tu je i centar cele priče. Možemo se nezavisno raspravljati oko toga da li treba koristiti reč „bolest” u vezi transrodnosti, ili je bolje da o ovome pričamo kao o različitosti unutar spektra ljudskog iskustva. Možemo (i, sa stanovišta toksikologije, treba) da pričamo o sve većem uticaju zagađenja na razvoj dece, uključujući tu i polni razvoj. Ali nijedna od tih stvari ne menja centralno pitanje.
Transrodni ljudi postoje. Oni su prisutni ovde i danas sa nama u istom društvu. Sva priča o razvoju uma može da bude objašnjenje, ali ne može da izmeni činjenicu postojanja. Jedino pitanje za nas koji nismo transrodni je kako ćemo se ponašati prema onima koji jesu. Odgovor na to pitanje diktira interpretaciju svega ostalog.
I da, ovo zahteva trud. Mnogo je lakše držati se crno/bele slike naših predaka, u kojoj je izbor bio prost, jer su se ovakve situacije prosto sakrivale ili nasilno izbacivale iz diskursa. Ali sada kad smo počeli da pričamo o tome, vreme je da uvidimo da ovo nije samo neki apstraktni problem koji ponovo možemo da zataškamo.
Ako nije jasno zašto, zapitajte se: šta ako vaše sopstveno dete upadne u ovu kategoriju? Zastanite malo, odvojite minut vremena i zaista razmislite. Šta biste želeli da se desi ako bi vaša ćerka, sin, unuče… bili transrodni. Da li biste ih odbacili, kao neželjene defektne mačiće? Da li biste insistirali da se na silu uklope u obrasce koje ne mogu da prate, bez obzira koliko to njih povređivalo i koliko je rizično po njihov život i zdravlje? Ako kažemo ne, ako kažemo da želimo nešto bolje za svoju decu — zar ne moramo onda da istu šansu damo i tuđoj?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare