Foto: Printscreen/Promo

Danas bismo ovu ekipu teško zamislili u istom filmu, ali, te davne 1979. godine družili su se, sanjali i razvijali svoje talente kao jedna od najjačih klasa u istoriji Fakulteta dramskih umetnosti.

Fotografija FDU ekipe iz 1979. koja se iz knjige Žarka Lauševića „Godina prođe, dan nikad“ preselila na društvene mreže, intrigira možda i više nego čuvena „turbo-klasa“ Vladimira Jevtovića.

Na njoj su se našli još neki jaki likovi naše glumačke scene, ali i neka pomalo zaboravljena lica; neke obožavamo, neke i ne baš, ali svakako – bio je to zanimljiv skup individualaca, umetnika koji su ostavili trag na sceni.

Ipak, posle toliko godina, tek retki će ih sve prepoznati na ovoj slici.

U prvom redu su Gordana Šuvak, Olivera Ježina, Zoran Cvijanović, Žarko Laušević i Suzana Petričević. U drugom redu su Vladimir Ilić, Dubravka Živković, Sonja Savić, profesor Dedić i asistent Dr. Vladimir Jevtović, a iznad njih stoje Svetislav Goncić, Branimir Brstina i Andreja Maričić.

Bila je to 82. klasa profesora Minje Dedića, koju su navodno zvali „klasa visokog rizika“, a, nažalost, mnogi će danas to povezati sa tragičnim sudbinama najvećih faca iz ekipe, Sonje Savić i Žarka Lauševića.

Tad je ipak „visok rizik“ verovatno podrazumevao hrabrost u nastupu i spremnost da se menja svet.

„Časovi Minje Dedića, apsolutnog dramskog genija, dan-danas mi odzvanjaju i vraćaju se kao potpuno osmišljeni kodovi. Sećam se kad nam je čestitao Novu 1981. i rekao nam: „Vodite računa o tome da ćete vi biti umetnici 21. veka!“ Pomislila sam: „Šta on tu nas… Umetnici 21. veka?!“ Jednom u toaletu, sine mi: „Pa da, on je sabrao cifre! Šezdeset prvo godište plus 40 jednako je 2001!“, O, kako je jednostavno kad se gleda s kraja! Beskrajno hvala FDU, kao i svim mojim učiteljima pažnje, volje i fizičke. Zahvaljujući njima moj duh je preživeo u neverovatnim uslovima. Zapravo, cela moja mladost se pokazuje kao izuzetno bogata i samosvojna. Moji bliski drugovi s klase: Bule Goncić i Zoran Cvijanović, bili su radikalni ljudi. Slušali smo „Toking heds“ kod Cvije na Topčideru, kad se ovde malo znalo o Dejvidu Birnu. Taj tip je vorholovski upotrebio rokenrol. Saopštio je sociološke istine u skraćenim formama – to su rimovani govori u pratnji cimbala koji stoje na začetku grčke tragedije. Dakle, želim da podignem mermernu ploču svim svojim prijateljima iz mladih dana. Prosto, da se ne zaboravi da je jednog trenutka ovde postojala sloboda“, ispričala je svojevremeno Sonja Savić u intervjuu za NIN.

Putevi su im se u međuvremenu razišli, ali tad su bili prava ekipa.

„Bukvalno nismo izlazili iz prostorija FDU. Dešavalo se da mladi reditelji dođu na FDU pa sretnu kompletno sređene i sveže koleginice sa grupe za produkciju koje im kažu „One ispijene, blede devojke sa podočnjacima su koleginice koje studiraju glumu““, ispričala je Olivera Ježina, glumica, a kasnije i profesorka FDU, u ispovesti za Blic.

Kad bi se mrdnuli sa FDU – išli su u kafanu ili SKC.

„U „Zlatni papagaj“, prvi kafić u Beogradu moja ekipa sa FDU je odbijala da ide jer je bio izvikano mesto. Novi talas početkom osamdesetih godina prošlog veka dočekali smo u danas legendarnim kafanama „Proleće“ i „Manjež“. Momci koji su svirali u grupama koje su činile novi talas sedeli su u kafanama. Jednom sam se posle vežbi na fakultetu vraćala kući sa svojom drugaricom sa dramaturgije Biljanom Maksić koja mi je predstavila Srđana Šapera kao našeg kolegu sa grupe za filmsku režiju i člana novog benda „Idoli“. Rekla sam joj „Super ti je ta grupa kad niko nije čuo za nju“ i onda smo otišli i seli u baštu restorana „Proleće“… SKC je tada bio za nas centar sveta i apsolutni prostor u kojem su se svi avangardni momenti u umetnosti u SFRJ premijerno odigrani“, ispričala je Ježina.

Pa, koliko su se svi ti ljudi, sav taj duh, strast, sloboda izgubili u ovom tako očekivanom 21. veku? Bolje da ne razmišljamo o tome.

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar