2
Osetljiva tema.
„Kad će beba?“ – definitivno je jedno od najneprijatnijih pitanja s kojim se verovatno svako susreo u nekom trenutku svog života u Srbiji. Međutim, izgleda da mladi danas nemaju problem ni s tim da kažu: „Neće, jer tako smo odlučili“ – i ponude svoje argumente.
Po tom pitanju vrlo su bili iskreni odgovarajući na temu na srpskom Redditu koju je pokrenuo jedan korisnik koji se i sam predstavio kao „osoba koja ne želi decu, a koja nije imala mnogo prilika da sa nekim razgovara na ovu temu“.
„Zanima me da li ovdje ima mlađih ljudi (između 20 i 35), koji su čvrsto odlučili da ne žele djecu. Moje pitanje je, zbog čega ta odluka? Da li je mislite da ćete pronaći (ukoliko već nemate) partnera/partnerku koji takođe ne želi djecu ili nemate potrebu ni za emotivnim partnerom? Da li vas ta odluka koči kod pronalaska partnera? Takođe me zanima koja je po vama razlika između žene koja ne želi djecu i muškarca koji takođe ne planira potomstvo? Prema kome je po vama društvo surovije što se tiče toga? Kakvo mišljenje imate o ljudima koji ne žele djecu uopšteno? Da li se njihov karakter po vama razlikuje od karaktera ljudi sa djecom?“, pitao je.
I neko bi možda očekivao refleksiju društvene atmosfere koja se pretpostavlja kad su u pitanju ljudi „neostvareni kao roditelji“, međutim uglavnom su se javili upravo mladi koji ne žele da imaju decu u Srbiji.
Evo nekih od njihovih odgovora.
„Traume iz detinjstva, hronične i nasledne bolesti. Ja sam još u osnovnoj školi razvila anksioznost, evo družimo se više od trideset godina. Pedijatri ko pedijatri, ništa nisu preduzimali i ostavili me sa roditeljima koji nisu umeli da se nose sa tim + školovanje + mlađa sestra + ratovi, Sloba, sankcije i ono najvažnije na celom svetu – babe. Mislim da nisam imala zdravo i normalno odrastanje, mislim da ne bih bila adekvatan roditelj. Generalno, ne moraju baš svi na svetu da imaju decu. Štaviše, mnogo ljudi sazna da su sr*nje roditelji onda kada je već kasno.“
„Ja i ljudi u mojoj okolini to gledamo preko 3 faktora. Finansijski, emotivni i drustvo.
Finansijski. Da li će biti dovoljno novca da se dete izdržava i kakav će kvalitet života imati? Pre nego što neko uleti sa „Odrastala su deca devedesetih i ranije i nije im ništa falilo“. Na nesreću, pare debelo utiču na budućnost deteta. Koje obdanište, školu, aktivnosti i slično možeš da mu obezbediš. A da ne spominjem problem kupovine stana. Većina iznajmljuje i to do 40 kvadrata. Pa ti uglavi porodicu od 3 a da ne polude svi.
Pročitajte još:
Emotivni. Neki ljudi nisu emotivno zreli ili spremni za tako nešto. Jer da neko bude dobar roditelj, dete dolazi na prvo mesto. Ti sa svojim potrebama možeš da se izboriš sam, ali dete 100% zavisi od tebe. Tvoj život je nepovratno promenjen i za neke je prevelik strah da tako nesto učine.
Društvo. Da li će okruženje da ti pomogne ikako? Da li su tvoji roditelji voljni da čuvaju dete ili će da ih boli kur*c? U kom okruženju će on odrastati i sve tako.
Ja čvrsto ne želim decu do daljnjeg. Primarno iz prvog i drugog razloga. To mislim da je veoma rasprostranjeno među ljudima koji neće decu.“
Ovde jedan par. Oboje 35. Oboje imali mlađu braću i sestre, (13 i 15 godina mlađe). Tada nas napustili roditeljski instinkti.
Generalno, društvo je poprilično surovo kada kažemo ugrubo „ne želim decu“. Zato se đuska magloviti izraz „ne radimo na tome, ali ako se desi, desi se“, i u nekim trenutcima se samo sakrijemo iza „Ne možemo da imamo decu“ da odj*bu.
Vrlo često ima prozivanja za sebičnost, ali to vidim kao neku zavist. Ljudi zaglavljeni u svojim tragedijama, dok partnerka i ja idemo jednom godišnje na daleke krajeve sveta.
Nemam ništa protiv dece i roditelja, to je sasvim prirodno, ali pošto sam prošao kroz proces odgajanja i vaspitanja jedne male spodobe, znam da nije to za mene. Vidim svoje roditelje, mene su baba i deda pazili, a ja sam mlađu sestru. I sada mi se roditelji prave pametni kako je lako odgajati decu. Prave se da bi pomogli kao baka/deka servis, ali ih ne držim kao pouzdane.“
„Sa kevine strane od raka dojke umrli – prababa, deda, dedina sestra, tetka i vrlo uskoro će i ona, svi pre 60-e godine. Sa ćaletove strane od srca ili moždanog udara neću ni da nabrajam jer su u pitanju bukvalno svi. Deca mi na pamet ne padaju jer da ih gledam na hemoterapiji ili strahujem da li će negde da se sruše na ulici ne mogu.“
„Ja lično makar sada ne želim probleme i obaveze koji dolaze sa time. Većina roditelja su prsotine posle par godina. Ne želim da opterećujem svoje roditelje decom jer su vec opterećeni od strane burazera i vidim kako to izgleda. Na kraju dana imam toliko toga da rešim i bez dece samo mi još ona fale na svu muku. Devojka deli mišljenje sa mnom, četiri godine smo u vezi.
Sa druge strane tu je akušersko nasilje, raspalo zdravstvo, trula država. Nisam siguran da želim da mi dete odrasta u državi koja ide u kur*c velikom brzinom, možda bih eventualno napravio porodicu u uređenijoj državi kada još malo ostarim.“
„Taj sam. Imam 33 godine. Autovao sam se kao childfree kad sam imao dvadesetak i tad su se smejali i pričali mi da ću promeniti odluku kasnije. Međutim, mnogo čvršće stojim iza svojih odluka i istinski uživam zbog toga i u životu, na svoj način, u odnosu na ljude koje viđam i koji imaju decu.
Imam devojku koja je nešto mlađa od mene i koja je takođe deklarisana kao childfree osoba. Slažemo se potpuno u tome.
Razlozi su brojni, a nijedan za promenu odluke. Boemski funkcionišemo, imamo svoje male rituale, npr. ležemo i ustajemo kasno, a pritom smo i prilično ambiciozni u poslu na neki svoj način oboje, ne volimo prisustvo dece, iritira nas buka i haotično ponašanje, bavljenje roditeljskim temama od trudnoće do mature ne deluje nimalo zabavno, ne treba nam toliko cimanje i toliko socijalnih kontakata, volimo tišinu i dobru muziku, putujemo, imamo hobije i hrpu planova, za koje su deca samo prepreka, a i ne vidimo smisao u tom tolikom hajpu oko rađanja u svetu od preko 8 milijardi ljudi, koji su mahom namučeni. Ukratko, niko od nas dvoje nema baš nikakvu želju i potrebu za tim i sve smo sigurniji u to, nakon toliko godina zajedno.
Pročitajte još:
Mene kao muškarca manje osuđuju i rodbina mnogo manje očekuje od njene, a posebno mi se njena tetka gadi, koja je sebi previše dozvolila i zato joj je svuda na bloku.
O childfree ljudima generalno mislim sve najbolje i razlika između nas i većine ljudi koji imaju decu je u tome što nas nije briga šta će „selo“ reći, ne smatramo da smo bitniji u društvu od svih ostalih i nemamo sebične ambicije na tuđoj grbači poput izdržavanja i brige u starosti, već unapred štedimo za kvalitetan život kad omatorimo.“
„Pogledaj koliko ti samo treba da bi sebe izdržavao u Srbistanu, samo da preživiš, a zamisli onda koliko ti treba za porodicu.
Kod nas se masa ljudi ženi i udaje zato što im je „vreme“, zato što okolina, roditelji i rodbina tako smatraju. I pod tim pritiskom većina njih popusti, a ne zato što su u datom momentu to zaista želeli da urade.
Dosta tih brakova se završi razvodom Ili eto guraju zajedno samo zbog dece. Razočaraju se kad vide koliko zaista treba da se posvetiš deci, a oni na toliko odricanje nisu spremni. Oni dok su gledali sa strane nije im delovalo toliko zahtevno, dok se nisu suočili s tim.
Imam jedan primer gde roditelji muža i žene se brinu 90% vremena o unucima. Od kolevke pa do škole. Bake ih presvlačile, kuvaju, peglaju, vode decu u vrtić, školu, ovi dođu kući s posla na sve gotovo. Spremni ručak i večera, unuci presvučeni, odelo za svo četvoro popeglano, veš opran i prostrt, stan usisan. Bukvalno milina im od života. To je samo jedan primer, jer žive blizu jedni drugih.
A imaš i onih kojima su roditelji umrli pa sve moraju sami ili su im roditelji udaljeni 300 km u drugom mestu. Pa bi i jedan odlazak sa decom do vrtića bio značajan, jednom da ih pokupe iz škole, ma koliko to banalno zvučalo.
Kao i 90% onih koji jedva krpe kraj s krajem, žive kao podstanari, slobodno vreme za njih je misaona imenica, konstantno premoreni. U kreditima, znači guraju bez ikakvih olakšica. Država ih konstantno bičuje po leđima, a breme iz godine u godinu sve teže.
Najlakše je napraviti dete, ali treba se posle starati o njemu, svu pažnju i svoj život njemu posvetiti.
U Srbistanu je zaista teško osnovati porodicu da živite ko ljudi. Znači ne kule i gradove da imaš, nego da živiš normalno ko čovek. Zato nam i odlazi toliko ljudi najviše za Nemačku i Austriju, jer da se ovde dobro živi, bilo bi suprotno.“
„Nemam, ne želim da imam, i presrećna sam što nemam. Imam partnera sa istim razmišljanjem.
Zašto je predugačak odgovor, ali da ga pojednostavim – previše mi je lepo ovako. Sve vreme i novac trošim na sebe i one koje volim, imam mir kad mi treba, zabavu kad je želim. Iskreno mogu na prste jedne ruke nabrojati roditelje koji su zapravo srećni svojom odlukom, koji su zapravo želeli decu a ne pravili ih jer „tako treba“. Pored toga, gadi mi se trenutno stanje u državi i čak i da želim decu, ne bih ih pravila ovde. A na globalnom nivou, mislim da će život današnje dece biti apsolutni pakao kad odrastu, od globalnog zagrevanja do ekonomije, biće samo gore. Ima još razloga naravno, al mogla bih o tome satima…
To za razliku i surovost mislim da je očigledno. Karakter, da, apsolutno mislim da se razlikuje. Jedna od najvećih razlika, po meni, je što ljudi bez dece mnogo više cene prava prijateljstva/puno više se fokusiraju na stvaranje bitnih odnosa, jer im se život ne vrti oko dece.“
„Imam preko 35. Ne želim decu. Ako pronađem partnerku, koja ne želi decu super, ako ne… dobro mi je i ovako. Jednostavno ja sam tako odlučio.
Jednostavno sam sebičan. Želim da se posvetim više sebi i možda malo partnerki pažnje, usput. I to je to. Ne vidim sebe kao roditelja. Bilo bi okrutno za to dete da mu ja budem roditelj, jer ja jednostavno nisam toliko osećajan i sumnjam da bi mu mogao podariti pažnju i ljubav koja mu treba.“
„Zato što su mi moji roditelji uništili život, jer su najpre njihovi roditelji njima uništili život, tako da ne želim da i ja nekome tako uništim život.“
„Imam 31 godinu.
Kratak odgovor na bilo kakvo pitanje tog tipa je – ne želim decu.
Dug odgovor: Objektivni razlozi: klimatska kriza će nas pobiti sve za 50ak godina, ili u najmanju ruku će učiniti život van mesta tipa Skandinavije nemogućim; kapitalizam i veštačka inteligencija u mnogim aspektima uništavaju kvalitet života i smanjuju mogućnost da se on popravi; s obzirom da imam autizam, velika je verovatnoća da bi i moja deca imala – ne smatram da je to invaliditet u svakom slučaju, ali definitivno otežava život u svetu koji nije krojen po našim potrebama; u Srbiji, a i mnogim drugim zemljama, institucije nisu prilagođene roditeljima i roditelji nemaju skoro nikakvu podršku, što finansijsku što edukacionu; ako se čak i desi da imam muškog partnera, ne želim da delim dom s njim (to je druga tema);
Subjektivni razlozi: ne želim da prenesem svoje traume na decu; deca su glasna i prepuna energije, a ja imam nizak prag stresa, naročito u haotičnom okruženju, tako da ne bih bila strpljiv i pribran roditelj; nikad u životu nisam osetila potrebu da budem roditelj i ne vidim kako bi mi deca ispunila život, niti bih rodila decu zato što mi je život neispunjen, nikad nisam razumela tu logiku, ali to je možda ‘tizam; životinje me smiruju i ispunjavaju potrebu za tom „majčinskom“ ljubavlju bez ikakvog stresa, sem kad su bolesne; ne znam nijednu ženu kojoj se život ulepšao nakon što su dobile decu (sem na filmovima).
S druge strane, čula sam za par žena s autizmom koje deluju kao dobri roditelji jer su svesne svojih ograničenja i – jako bitno – imaju podršku partnera koji se trude da se prilagode svojim partnerkama na praktičan način sa ciljem da svi ukućani budu srećni i stabilni. Ali takvih partnerstava nema mnogo.
Još jedna bitna stavka – sve u vezi sa trudnoćom i porođajem i odnosom našeg zdravstva prema porodiljama me zastrašuje. Neću da ulazim u detalje, većina žena zna o čemu pričam.
Ne smatram da svi treba po ovome da se vode, ali za MOJ život, ovo su glavni razlozi. Dvoumila sam se dugo oko toga jer me svi živi i neživi ubedjuju da imam decu jer bih „sigurno bila dobar roditelj i srećnija“, ali to uglavnom rade ljudi sa drugačijim mentalnim sklopom tako da mi nije teško da ignorišem ta ubedjivanja.
Volim decu generalno i smatram da su ona najranjiviji deo našeg društva i da ljudi na vlasti treba da donose odluke pre svega sa decom na umu. Što se naravno ne dešava.
Ali konkretno za mene, najviše što želim da budem je tetka i savršeno sam zadovoljna time.
„Ne želim decu iz više razloga:
Nisam imao neko lepo detinjstvo i najbolje roditelje i zbog toga mislim da ni ja ne bih umeo da budem dobar roditelj.
Ne stojim baš dobro finansijski i ako do 30. godine nisam koliko toliko „uspeo u životu“ čisto sumnjam da će to biti moguće i u budućnosti, a ne bih želeo da moja deca odrastaju u nemaštini kao što sam ja morao.
Svet ide u kur*c i ne želim da neko dete koje nije ni tražilo da se rodi mora da živi u distopiji, proživljava klimatsku katastrofu, ratove za vodu i eventualni treći svetski rat.
Gej sam i pitanje da li će za mog života istopolne zajednice biti omogućene u Srbiji, a kamoli usvajanje dece, tako da hteo ne hteo ta mogućnost ni ne postoji osim ako se ne preselim u inostranstvo.“
