39
Iako su cene hrane u nekim zemljama niže nego u Evropskoj uniji u celini, domaćinstva u tim zemljama često na hranu troše veći deo svog budžeta.
Hrana je jedan od najvećih izdataka domaćinstava u Evropi i u proseku čini oko 11,9 % ukupne potrošnje u EU, a u nekim zemljama, poput Rumunije, taj udeo raste i do 20%.
Cene hrane znatno se razlikuju širom Evrope. Indeks nivoa cena hrane Eurostata pruža dobru osnovu za poređenje. Ako se prosečna korpa hrane u EU postavi na 100 evra, indeks pokazuje koliko bi ista koštala u svakoj pojedinačnoj zemlji, piše Euronews.
Nivo cena iznad 100 znači da je zemlja skuplja od evropskog proseka, dok vrednost ispod 100 upućuje na niže cene.
Prema podacima Eurostata, 2024. godine Severna Makedonija bila je najjeftinija zemlja za hranu od 36 evropskih država. Standardna korpa hrane tamo je koštala 73 evra, što je 27% manje od proseka EU.
S druge strane, Švajcarska je najskuplja zemlja – cene hrane su tamo 61,1% više od proseka EU, a ista korpa košta 161,1 evro.
Nakon Švacarske, među tri najskuplje zemlje nalaze se još dve članice Evropskog udruženja slobodne trgovine (EFTA): Island (146,3 evra) i Norveška (130,6 evra).
Zemlje EFTA-e nisu članice EU-a, ali s Unijom sarađuju u području trgovine i pristupa tržištu, zadržavajući pritom veću nacionalnu kontrolu nad zakonima, granicama i politikama.
Unutar EU, Rumunija (74,6 evra) ima najniže cene hrane, dok je Luksemburg (125,7 evra) najskuplji. Hrana je u Rumuniji 25,4 % jeftinija, a u Luksemburgu 25,7% skuplja od proseka EU-a.
Cene hrane su najmanje 10% više od proseka EU-a i u Danskoj (119,3 evra), Irskoj (111,9), Francuskoj (111,5), Austriji (110,9) i Malti (110,9).
Jugoistočna Evropa i zapadni Balkan u celini beleže najniže cene hrane.
Uz Severnu Makedoniju i Rumuniju, Turska (75,7 evra), Bosna i Hercegovina (82,5), Crna Gora (82,6) i Bugarska (87,1) znatno su ispod proseka EU, dok su Srbija (95,7 evra) i Albanija (98,7) takođe malo jeftinije.
Ilaria Benedetti, vanredna profesorka na Univerziteta u Tuscii, istakla je da strukturni faktori poput troškova proizvodnje, integracije lanaca snabdevanja i izloženosti globalnim šokovima imaju ključnu ulogu u razlikama u cenama.
„Manje i izrazito otvorene ekonomije – često s valutama podložnim snažnijim oscilacijama – doživele su jači prenos rasta troškova energije i poljoprivrednih inputa tokom pandemije i rata u Ukrajini“, izjavila je za Euronews.
Benedetti naglašava da su ove razlike važne jer njihov efekat zavisi od toga koliki deo kućnog budžeta odlazi na hranu.
U nizu istočnoevropskih i jugoistočnoevropskih zemalja hrana čini više od 20 % kućnih izdataka, dok je u bogatijim ekonomijama taj udeo uglavnom ispod 12 %.
„Zbog toga isti rast cena ima znatno teže posledice u zemljama s nižim prihodima“, dodala je.
„Najvažniji razlog su razlike u prihodima i platama“, rekao je Alan Matthews, profesor na Triniti koledžu u Dablinu, za Euronews.
Zemlje s višim prosečnim platama, poput Danske i Švajcarske, obično imaju i više cene hrane jer se troškovi rada u poljoprivredi, preradi i maloprodaji prenose na potrošače.
„Razlike u oporezivanju, posebno u stopama PDV-a na prehrambene proizvode, takođe objašnjavaju deo razlika“, dodao je. Neke zemlje, poput Irske, imaju nižu ili čak nultu stopu PDV-a na hranu, dok se u drugima, poput Danske, na hranu primjenjuje standardna stopa PDV-a.
Matthews je istakao i da na ciene hrane utiču potrošačke navike.
Na primer, potrošači u severnoj i zapadnoj Evropi češće kupuju ekološke ili premium proizvode, ili daju prednost brendiranim proizvodima u odnosu na robne marke trgovačkih lanaca, prenosi N1info.hr.
Jeremiás Máté Balogh, vanredni profesor sa Univerziteta Corvinus u Budimpešti, upozorio je da ove razlike u cenama imaju važne posledice za sigurnost snabdevanja hranom, posebno kada se posmatraju zajedno s raspoloživim dohotkom.
„Dok zemlje s visokim prihodima mogu lakše da podnesu više nivoe cena, domaćinstva s nižim prihodima u srednjoj i istočnoj Evropi snose nerazmerno veći teret, čak i kada su nominalne cene hrane niže“, rekao je za Euronews.
Eurostatova lista cena ne uzima u obzir prihode domaćinstava, pa se te vrednosti ne prilagođavaju kupovnoj moći. Tako je, na primer, hrana skupa u Danskoj, ali ljudi tamo imaju veći raspoloživi dohodak, pa mogu priuštiti više osnovnih namirnica.
