2
Beograd na začelju liste gradova sa najboljim uslovima za život.
Na nedavno objavljenoj listi gradova sa najboljim uslovima za život magazina Economist Beograd se našao na evropskom začelju sa 69 poena, u društvu sa Sofijom, Bakuom i Bukureštom. Razlozi ovako lošeg kotiranja su mnogobrojni – a mnogi od njih tiču se, direktno ili indirektno, posledica klimatskih promena.
U Beogradu, vremenske prilike, a posebno visoke temperature i vlažnost narušavaju javno zdravlje, nedostatak drveća i hlada izaziva tzv. klimatsku neudobnost, a vodosnabdevanje nije pripremljeno na suše i ekstremne kiše; klimatske promene i novi vremenski uslovi negativno utiču i na gradsku infrastrukturu, ali i neposredno na stopu smrtnosti stanovništva (npr. tokom toplotnih talasa), piše dr Ivan Simić za Klima101.rs.
Problemi su veliki, raznoliki i međusobno isprepletani. Kako onda uopšte unaprediti gradski život?
Koja rešenja su nam na raspolaganju? Pet ključnih mera za planove i regulativu Beograda
Prvi i najvažniji korak ka unapređenju kvaliteta života u Beogradu je prihvatanje činjenice da su klimatske promene tj. njihove posledice kritični faktor od koga zavise gotovo svi ostali parametri kvaliteta gradskog života. To se naravno odnosi na građane i njihovu svest o značaju klimatskih promena ali pre svega na gradsku upravu koja donosi odluke i treba da usmerava razvoj grada u pravcu održivosti i klimatske otpornosti.
Neophodno je da se aktivnosti prilagođavanja i ublažavanja na klimatske promene ugrade u postojeći regulatorno-planski sistem Beograda na taj način da postanu deo obavezujućih zakona, pravilnika, planova i standarda. Na portalu Danas.rs predstavljaju pet ključnih mera za unapređenje klimatskog (stoga i svakog drugog) kvaliteta života u Beogradu.
Stručna javnost već nekoliko godina ukazuje na termoelektrane i pojedine grane industrije kao najveće zagađivače vazduha u Srbiji, a Beograd je zbog toga redovno među 10 najzagađenijih gradova na planeti. Pored enormnog zagađenja, termoelektrane u Srbiji su pojedinačno najveći emiteri ugljen dioksida u atmosferu, a njihov udeo u proizvodnji električne energije je čak 70 procenata.
Zbog ove činjenice jasno je da će termoelektrane ostati dominantan proizvođač električne energije u Srbiji do sredine 21. veka. To samo ukazuje na neophodnost da se što pre kreira strategija energetske tranzicije ka obnovljivim izvorima energije kako bi se njihov udeo u proizvodnji smanjivao. Na nivou Beograda je potrebno usaglasiti regulativu (energetsku strategiju i propise) sa nedavno donetom uredbom koja definiše status pojedinačnog kupca-proizvođača. Tako bi se stvorili uslovi da se objekti (stambeni, poslovni i komercijalni) i otvorene površine (privatne i javne) opreme solarnim panelima koji bi u pojedinim slučajevima mogli da prepolove potrošnju električne energije iz fosilnih goriva.
Pročitajte još:
Preduslov za uvođenje ekološkog indeksa je zoniranje grada prema kriterijumima urbanog ekosistema i zelene infrastrukture sa jedne strane, odnosno namene zemljišta i tipologije objekata sa druge. Rezultat su zone kojima je u odnosu na pomenute kriterijume dodeljen određeni ekološki indeks koji definiše odnos i kvalitet izgrađene i biološke komponente urbanog ekosistema. Zvuči jednostavno, ali samo u teoriji. U praksi je to par excellence političko, društveno i ekonomsko pitanje, jer se zone uspostavljaju prema ekološkom kriterijumu koji su vrlo često u oštrom konfliktu sa interesima mnogobrojnih aktera u gradskom životu. Na neki način, uvođenje ekološkog indeksa u Beogradu bi bio jasan pokazatelj da je gradska uprava preuzela kontrolu nad razvojem grada i nedvosmisleno zakonom zaštitila najširi mogući društveni resurs a to su prostor i ekologija.
Mreža biološki vrednih i ekološki usaglašenih elemenata zelenih površina, linija i tačaka čini zelenu infrastrukturu grada. U poslednje vreme se često koriste i termini „rešenja zasnovana na prirodi” i „prirodom inspirisana rešenja” kojima se zapravo ukazuje da različiti biotopi u sastavu zelene infrastrukture moraju imati određeni ekološko-biološki kvalitet koji se približava onom u prirodi
Ako bismo morali da izdvojimo samo jedan parametar kojim bismo uspostavili kontrolu nad posledicama klimatskih promena u gradu izbor bi trebalo da bude poroznost tla. Ona donosi višestruke dobrobiti za grad. Pre svega, omogućava veću apsorpciju atmosferske vode prilikom ekstremnih padavina i na taj način sprečava ili ublažava bujične poplave na ulicama. Ovim se rasterećuje kanalizacioni sistem koji nije projektovan da primi tolike količine vode za vreme ekstremnih padavina.
I ne samo to, porozno tlo prečišćava, skladišti i odvodnjava atmoferske vode, što daje mogućnost prirodnog ekološkog ciklusa kruženja vode. Poroznost se omogućava zelenom infrastrukturom koja ima prirodnu zemljišnu podlogu. Parkovi, biorenezioni kolektori i kanali, kišne bašte i zeleni krovovi čine elemente sistema za prikupljanje i ponovnu upotrebu površinskih voda. Prioritet treba da bude i urbani dizajn koji predviđa popločavanje javnih i privatnih otvorenih površina materijalima koji su porozni tj. propuštaju vodu i omogućavaju njen prolazak do zemljišta ili drenažnih cevi.
Prilagođavanje objekata i prostora na klimatske promene podrazumeva širok spektar mogućnosti koje se generalno mogu svrstati u dve kategorije: energetska efikasnost i prilagođavanje na klimatske uticaje. Prvoj kategoriji pripada unapređenje termičkih performansi pasivnim i aktivnim sistemima gradnje, uvođenjem obnovljivih autonomnih izvora energije (npr. solarni paneli) i različita inovativna tehnološka rešenja poput sistema pametne zgrade. Druga kategorija se odnosi na autonomno prilagođavanje objekata i javnih prostora na direktne klimatske uticaje kao što su nadstrešnice, ozelenjeni krovovi i fotovoltaične fasade kao zaštita od sunčevog zračenja i ekstremnih padavina.
U teoriji ova rešenja deluju jasna i logična dajući utisak da je potrebno samo krenuti u realizaciju. Ali upravo su ti početni koraci oni „od sedam milja“ a to očigledno ne ide baš tako jednostavno. Sva navedena rešenja su uglavnom već prepoznata u strategijama, planovima i agendama urbanog razvoja Beograda. Nažalost, u njima egzistiraju samo u formi mogućnosti, primera dobre (inostrane) prakse ili preporuka.
Pitanje „zelene“ regulative nije samo čisto ekološko, već i društveno-ekonomsko i pre svega političko. Odgovor je potrebno potražiti oko šireg društvenog konsenzusa o budućem odnosu države (i grada) prema kvalitetu života njenih građana koji se ne ogleda smo u ekonomskim pokazateljima, već prevashodno u kvalitetu životne sredine koji je klimatskim promenama već ugrožen.
Na svesti i savesti građana je da ne čekaju da se pitanja ekologije i životnog standarda rešavaju mimo njih, a u korist nekih drugih aktera u životu grada.
BONUS VIDEO: Kontinuirano zagađenje vazduha preti Srbiji: Stručnjak otkriva kada će ono opasti
