8
Hristina Cvetinčanin Knežević za Nova.rs objašnjava šta je tačno feminizam, zašto je odbojan i pojedinim ženama, zbog čega nam zapravo treba rodno osetljiv jezik, ali i šta je najvažniji korak za ženu koja trpi nasilje.
Hristina Cvetinčanin Knežević diplomirala je sociologiju i ima master diplomu politikologije – studija roda. Upravo to obrazovanje joj je dalo širinu da se bravi raznim temama, a posebno polom, rodom, rodno zasnovanom nasiljem. Hristina je i kreatorka Instragram stranice Feminizam iz teretane koja se zalaže za feministički pristup osnaživanju žena kroz edukaciju o mentalnom i fizičkom zdravlju.
Za Nova.rs ona sada kaže da je od svega što je učinila najviše ponosna na kampanju, tj. književni foto editorijal koji je uradila sa Jelenom Vukićević i Dunjom Đolović, a čija je tema knjiga En Bojer “Ne umirem” i bolesti dojke.
Te potresne i otrežnjujuće poruke izazvale su snažne reakcije javnosti.
„Moram da priznam da su me sve reakcije iznenadile, da nisam očekivala da ova knjiga i ova tema toliko odjeknu. Iako smo fotografisanje uradile u februaru, editorijal smo objavile u maju, te se njegovo objavljivanje poklopilo i sa mojom kontrolom koje sam se jako plašila, ali i sa trenutkom u kome je neko meni blizak i drag prolazio kroz metastazu. Zbog toga sam za reakcije bila nespremna, iako su bile jako pozitivne, i, kao što mi sada razgovaramo, odjeknule i van društvenih mreža.“
Inicijalna ideja je bila da se priča o tumorima dojke, i onim benignim, ali i malignim, emocijama kroz koje žene prolaze u procesu dijagnostike, uključujući i stigmu i strah.
„Ali ideja je bila da se priča i tome kako naše društvo reaguje na bolesti dojki, kojih se seti jednom godišnje, kada gotovo svu krivicu svaljuje na žene, a ignoriše to da istim tim ženama ne pruža pre svega institucionalnu podršku da vode računa o zdravlju svojih dojki. Mislim da smo u tome i uspele.“
Ono što takođe privlači pažnju je naziv Hristinine platforme – Feminizam u teretani. Odakle to?
„Sa jedne strane, feminizam i teretana su nešto što mi je pružilo neverovatnu podršku kada sam se oporavljala od nasilja, a sa druge strane, i feminizam i teretana se bave osnaživanjem, ali nas i dalje, kada ne deluju u sinergiji, cepaju na dva dela, na kongitivno-emotivni i telesni aspekt našeg bića. Ovo cepanje je ne samo pogrešno, jer je svaka od nas celina, već i može biti opasno, jer se otuđujemo od nas samih. Zbog toga mi je bilo jako logično da ih spojim, jer osnaživanje ne dolazi samo iz glave, već i iz tela.“
Prema definiciji feminizam je naziv za skupinu ideologija i političkih pokreta kojima je cilj poboljšanje položaja žene u društvu, odnosno izjednačavanje prava žena s pravima muškaraca. I zašto je onda feminizam mnogima odbojan, pa i jednom delu žena?
„Postoje dva tipa ljudi kojima je feminizam odbojan – prve su osobe koje ne znaju šta je feminizam, tj. imaju pogrešnu predstavu o njemu, a druge su one koje vrlo dobro znaju šta je, ali i dalje žene posmatraju inferiornim bićima i ne žele da žene imaju ista prava i mogućnosti kao oni, što su najčešće muškarci. Ovu drugu grupu karakteriše mizoginija, odnosno, tj. mržnja prema ženama i svemu što je viđeno kao žensko i tu pomoći nema, osim stručne pomoći, jer tolika količina mržnje prema nekome samo zbog fizičke razlike, ne ukazuje na mentalno zdravlje, naprotiv.“
Ali kada je reč o prvoj grupi, tu svako i svaka od nas može da pomogne.
„Na prvom mestu tako što će pričati o svim nepravdama sa kojima se, kao žene i baš zato što smo žene, susrećemo – od akušerskog nasilja, preko otkaza jer smo zatrudnele, pa sve do femicida i nedovoljnog odgovora institucija kada je reč o nasilju prema ženama.“
Hristina kaže da je srž feminizma to da su i žene ljudi i da kao ljudi zaslužuju ista ljudska prava kao i muškarci.
„To je bukvalno to – i žene su ljudi. Nažalost, često dobijamo iskrivljenu sliku da feminizam mrzi muškarce i želi da ih porobi, da im vrati milo za drago, što je zapravo sušta suprotnost onome što feminizam jeste i zbog čega je nastao, a to je da su žene jako dugo vremena bile smatrane, a i danas su, kao manje ljudi od muškaraca.“
Nažalost, to nije jedina iskrivljena slika, ali jeste najčešća. Druga se odnosi na to da je feminizam isključiv, kaže naša sagovornica.
„Za to su delom krive same feministkinje, barem one koje se javno tako deklarišu i imaju moć da u javnosti feminizam određuju. Feminizam se, iako je nastao kao društveni pokret ‘običnih’ žena vremenom akademizovao, što je sa jedne strane sjajno, jer nam nauka pomaže da objasnimo zašto dolazi do nejednakosti i neravnopravnosti, ali i jako opasno, jer akademski jezik, jezik koji koristi akademska elita, nije razumljiv uvek i zbog toga je u startu često isključiv jer ga žene, kojima je najpotrebniji, ne razumeju.“
Na to se naslanja i goruća tema – rodno osetljiv jezik. U vremenu kad su dobrom delu javnosti nastavnica i čistačica sasvim u redu, a vozačica i hirurškinja i ne baš, šta Hristina kaže onima koji tvrde da je to bespotrebno silovanje jezika i da suštinski neće popraviti položaj žena jer ima važnijeg od toga?
„Jezik je živa stvar jer on opisuje našu stvarnost koja se stalno menja. Njegova osnovna funkcija je komunikacija i zato je važno da on bude tačan i pravilan kako bi nam što bolje kroz pružanje informacije opisao svet oko nas, a sam pravopis srpskog jezika nalaže da se subjekat slaže u rodu i broju sa predikatom. Ne tako davno, i ovde govorimo o 20. veku, žene nisu bile smatrane ljudskim bićima i nisu imale mogućnost da se bave raznim zanimanjima jer su bile smatrane glupima i nedovoljno sposobnim. Međutim, zadnjih nekoliko decenija žene su i te kako pokazale ne samo da nisu glupe nego da su u nekim sferama čak i sposobnije od muškaraca. Međutim, prvobitna ideja da su žene inferiorne se zadržala i zato je važno da koristimo jezik koji opisuje stvarnost koja pobija tu ideju – da su žene danas i hiruškinje, i vozačice (čak čine manje saobraćajnih nesreća sa fizičkim povredama ili smrtnim ishodom od muškaraca), pa i sociološkinje i naučnice. Važno je da jezik koji koristimo na ovo ukaže ne samo da bi se same žene koje obavljaju određena zanimanja osećale vidljivije i bile prepoznate i priznate već i da bi nam svima, pa i muškarcima, bilo bolje – rodno osetljiv jezik ne samo da šalje poruku da su žene podjednako sposobne kao muškarci, već omogućava da se formira norma u kojoj će svako, bez obzira na pol, raditi ono što radi najbolje, te će na taj način doprineti razvoju samog društva.“
Pročitajte još:
Ipak, mi smo i dalje u patrijarhalnom društvu u kom redovno slušamo užasne vesti o posledicama te matrice po kojoj živimo – žene su manje plaćene za isti posao koji rade kao i muškarci, trpe fizičko i mentalno nasilje, stradaju.
„Patrijarhat nikada nikome ništa dobro nije doneo jer društva u kojima određene osobe isključimo jer ih smatramo inferiornim po nekom ličnom svojstvu rade sama protiv sebe. Na isti način ni rasizam, ni ksenofobija, pa ni homofobija ništa dobro društvu donele nisu, osim nasilja, tuge i patnje. Patrijarhat ne povređuje samo žene već i muškarce, doduše u mnogo manjoj meri, ali ta manja mera ne znači da u patrijarhalnom svetu muškarac ne može biti žrtva nasilja (a jeste) ili da ne sme osećati i pokazivati emocije (a emocije imamo svi, sve dok nismo sociopate ili psihopate). Zbog toga patrijarhat mora da se sruši zbog svih nas jer nam je potrebno da sarađujemo, a ne da se suprostavljamo ako želimo da nam životi budu bolji.“
Zbog svega toga nimalo nije lako izdvojiti koja ženska prava u Srbiji su najviše ugrožena – šta jednoj ženi u Srbiji najviše zagorčava život i iscprljuje je i mentalno i fizički.
„To je definitivno loš odgovor, da ne kažem nemar, institucija na situacije partnerskog nasilja koji dovodi do toga da svake godine brojimo na desetine femicida, od kojih je više od polovine, prema nekim analizama čak ⅔, ranije prijavljeno kao nasilje nadležnim organima koji nisu reagovali do nije bilo kasno. Samo ove godine je do sad ubijeno najmanje 10 žena, a nije isključeno ni da je taj broj veći, jer se zvanična statistika ne vodi. Ovo je pitanje koje se tiče bukvalno fizičkog preživljavanja i napada na ženske živote, ali tu su i mnoga druga pitanja koja se i te kako tiču kvaliteta naših života i fizičkog integriteta – od otpuštanja trudnica i majki, preko neadekvante medicinske nege, posebno kada je reč o porođaju, pa sve do nejednakosti u ekonomskoj sferi koja se iskazuje i kroz nasleđivanje, ali i kroz razlike u platama.“
Uprkos svemu tome, kad žena napravi prvi korak jer trpi nasilje, mobing, ponižavanje, pitanje je kako da posle te svoje pobune sebi pomogne jer toliko puta smo videli da sistem zakaže. Hristina o tome govori iz ličnog iskustva, koje možda nije univerzalno, ali je svakako surovo realno.
„Najteže je da verujemo sebi da to nismo zaslužile i da imamo pravo na drugačiji tretman i drugačiji život. Ali ovo nije prvi korak, ovo je nulti korak. Jednostavno, svaka od nas je kao sunđer upila neke ideje o našoj urođenoj manjkavosti, pa partnersko nasilje ponekad vidimo kao znak brige, jer nas partner iz ljubavi ‚prevaspitava‘ jer smo, kao žene, neartikulisane i histerične, a mobing kao posledicu činjenice da smo, kao žene, kognitivno nesposobne, pa nam je prirodno ophođenje, a isto važi i za svaki drugi oblik ponižavanja i maltertiranja na osnovu toga što smo žene, a ne muškarci. Ali kada ovo osvestimo, kada verujemo da zaslužujemo bolje, veliki deo posla smo već obavile. Onda nam preostaje da kreiramo svoje mreže podrške i poverenja i zajedno sebi pružamo ono što nam sistem uskraćuje, ali se i borimo za neki drugi i bolji sistem.“
Samo delić strašnih stvari koje žene mogu da dožive u takvom sistemu je osvetnička pornografija. Nedavno su članice organizacije OsnaŽene raskrinkale Telegram porno grupe i došle do jezivih podataka. A ako se desi osvetnička pornografija, osim strašne traume, tu su i pravne komplikacije.
„Osvetnička pornografija se ne goni po službenoj dužnosti, osim ako lice nije maloletno, što u praksi znači da žena sama mora da nađe mentalne kapacitete, ali i finansijske resurse, da pokrene postupak. Tu su i druge mane našeg pravnog sistema, koje se temelje na vrednosnom sistemu celog društva, a to je da smo same tražile, ali i da to, kao žene koje su seksualne, pa nisu svetice već kurve, i zaslužuju. To se vidi i u samom procesu i prilikom (ne)izricanja sankcija, pa i pre samog procesa, jer osvetnička pornografija nije prepoznata kao zasebno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, ali i u načinu na koje društvo izopštava žene koje su preživele osvetničku pornografiju, ne samo kao nemoralne, već i kao nasilnice, kao osobe koje su počinile nasilje samim tim što taj sadržaj postoji, iako je u svarnosti jedini nasilnik onaj koji takav sadržaj deli.“
Na kraju – koliko je važno što poznate ličnosti, pre svega žene u Srbiji, učestvuju u raznim akcijama protiv nasilja, za podršku ženama? Da li je prekretnica to što su neke od njih ustale javno protiv zlostavljača? Ima li nade za Srbiju kad se to uzme u obzir ili smo ipak i dalje daleko od iole normalnog društva kad je položaj žena u pitanju?
„Nade uvek ima i naravno da je važno da žene imaju mogućnost da javno govore o nepravdama i nasiljima sa kojima se susreću samo zato što su žene. Javne ličnosti imaju veći dobačaj, imaju prostor i platformu, njihov glas se dalje i jače čuje, ali je važno i da svaka žena može da o nasilju ili diskriminaciji govori javno, ukoliko to želi, bez straha od osude i isključivanja iz društva. Samo na ovaj način možemo menjati patrijarhalne stavove da su žene same krive za nasilje, a da su muškarci eto neki neartikulisani divljaci koji ne mogu da kontrolišu svoje nagone, jer nisu. Nasilje je uvek promišljeno, isto važi i za diskriminaciju, i kao takvi oni uvek leže na ideji da neko zaslužuje, bilo nasilje, bilo diskriminaciju. Niko ne zaslužuje nasilje zbog svog pola, podjednako kao što ga ne zaslužuje zbog svoje boje kože, nacionalnosti, veroispovesti ili seksualnosti, a isto važi i za diskriminaciju. Važno je kakav je ko čovek, a i žene su ljudi, pa čak i kada govorimo o lošim ljudima, nasilje nije rešenje, već je problem.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
