39
Bret Sadler, novinar i bivši dopisnik za CNN koji trenutno živi u Beogradu, napisao je kolumnu za "The Guardian" pod nazivom "Beograd je bure baruta, ali zavisi kako će predsednik reagovati danas i sutra". Kolumnu prenosimo u celosti.
Sa ulica Beograda, pukotine u gotovo decenijskoj autoritarnoj vladavini predsednika Aleksandra Vučića postale su nemoguće za ignorisanje. Posle više od četiri meseca uglavnom mirnih protesta koje predvode studenti, čini se da je frustracija režimom dostigla tačku ključanja.
Zemlja se danas sprema za masovni antivladin protest, dok se hiljade studenata i građana okuplja kako bi izrazili nezadovoljstvo srpskom administracijom. Mnogi stanovnici opisuju atmosferu u prestonici kao da je „pod opsadom“, jer vlasti sprovode ekstremne mere koje kritičari smatraju pokušajem zastrašivanja i sprečavanja ljudi da prisustvuju demonstracijama.
Državna železnička kompanija „Srbija Voz“ iznenada je obustavila sve međugradske vozne linije, kao zvaničan razlog navodeći anonimne dojave o bombama. Pored toga, pojavili su se izveštaji o otkazanim autobuskim linijama ka Beogradu, pa čak i glasine da su traktori i kamioni raspoređeni kako bi blokirali ključne prilaze gradu. Ove nezapamćene mere izazvale su osudu javnosti, a mnogi smatraju da vlast bukvalno zaključava Beograd kako bi ugušila protestni pokret.
Ipak, konvoji studenata i demonstranata iz cele Srbije pronalaze alternativne načine da stignu do prestonice. Mnogi su se, uprkos preprekama koje im vlast postavlja, uputili ka Beogradu danima ranije – peške ili biciklima – odlučni da budu deo, kako veruju, istorijskog skupa.
U isto vreme, zapadni diplomati pozivaju vlasti u Srbiji da obezbede miran tok protesta i garantuju bezbednost učesnika, upozoravajući da bi bilo kakvi pokušaji gušenja demonstracija mogli dodatno podići tenzije – kako unutar zemlje, tako i na međunarodnom planu.
Suprotno tim apelima za smirivanje situacije, Vučić i njegova vlada danima predstavljaju protest od 15. marta kao tempiranu bombu spremnu da eksplodira. Zvaničnici već nedeljama upozoravaju da su sukobi neizbežni, pa čak insinuiraju da bi demonstranti mogli napasti policiju ili pokušati nasilno da upadnu u parlament.
Ovakva retorika straha koju vlast neprekidno širi služi kao opravdanje za represivne mere – Beograd je već pod jakim policijskim obručem, dok su preventivne bezbednosne akcije dodatno pojačane. Cilj ovih poteza nije samo podizanje tenzija, već i slanje jasne poruke zastrašivanja: demonstranti se predstavljaju kao pretnja stabilnosti države, dok vlast učvršćuje narativ o svojoj kontroli.
Okidač za sve ovo bio je tragičan incident krajem prošle godine – urušavanje betonskog nadstrešnika na renoviranoj glavnoj železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojem je stradalo 15 ljudi. Ova nesreća izazvala je masovne proteste širom Srbije, postavši simbol nečega mnogo dubljeg: sistema u kojem su korupcija, nesposobnost i političko protekcionarstvo duboko ukorenjeni.
Iako su optužbe za raširenu korupciju sveprisutne, one se često teško dokazuju. Kritičari ukazuju na netransparentne ugovore, političku podobnost i manjak odgovornosti kao znakove ozbiljnih problema. Poverenje u pravosuđe je nisko, mediji su pod stalnim pritiskom, a civilno društvo suočeno sa zastrašivanjem. U takvom okruženju, protesti odavno nisu samo reakcija na pojedinačne probleme – oni predstavljaju očajnički vapaj za budućnost oslobođenu stega autokrata i njihovih saveznika.
Iznenadni studentski bunt ne tiče se samo jednog incidenta – on odražava duboko nezadovoljstvo generacije koja se oseća izdanom i napuštenom od iste političke elite koja predugo drži vlast. Ono što sada vidimo jeste talas novog tipa opozicije, koja se širi kroz kreativnu upotrebu društvenih mreža i dobija zamah u gradovima i selima širom Srbije.
Obim i upornost ovih protesta pokazuju da se zemlja nalazi na prekretnici. Vučić, nekada smatran nedodirljivim, sada se suočava s pravim izazovom svom autoritetu. Ipak, uprkos široko rasprostranjenom nezadovoljstvu, Zapad nastavlja da ga podržava pod izgovorom da ga drži na „evropskom putu“.
Koliko god da postoji razloga za kritiku Vučićeve vladavine, ne postoji jasna i održiva alternativa u slučaju njegovog pada. Politička opozicija je fragmentisana, češće okupirana unutrašnjim sukobima nego artikulisanjem jasne vizije za budućnost.
I dok EU nastavlja da se ophodi prema Vučiću kao prema razumnom partneru, zatvara oči pred ključnim problemima koji bi trebalo da izazovu uzbunu. Previđaju se njegovi bliski odnosi s Vladimirom Putinom, sve veći ekonomski uticaj Kine na srpsku infrastrukturu i činjenica da energetski gigant NIS i dalje većinski kontrolišu ruski interesi – uprkos navodnim sankcijama EU.
Ovakva protivrečnost u politici EU postavlja pitanje o njenoj stvarnoj posvećenosti vrednostima koje propagira i dugoročnoj strategiji u regionu, posebno kada pragmatični savezi imaju prednost nad idealima demokratskog upravljanja i geopolitičke stabilnosti.
S druge strane, dok vlast svojim ponašanjem i merama zatvaranja grada šalje poruku nadolazeće krize, demonstranti – osnaženi moralnom podrškom iz inostranstva – ostaju nepokolebljivi u svom zalaganju za nenasilni otpor.
Mnogi u Beogradu nadaju se da će današnji protest proteći mirno, uprkos zloslutnim prognozama. Međutim, s obzirom na tenzije koje su se nagomilale, sve oči će biti uprte u reakciju vlasti i u to da li će pravo na okupljanje zaista biti poštovano.
I dok Srbija balansira između svojih istorijskih veza s Rusijom i aspiracija ka EU i NATO-u, postavlja se pitanje pravih prioriteta njenog rukovodstva. Pod Vučićevom vlašću, zemlja pokazuje sve izraženije autoritarne tendencije, a ovakvi potezi samo pojačavaju sumnje u njegove dugoročne namere. Ako nas istorija nečemu uči, onda je to da ignorisanje Balkana često dovodi do nepredviđenih i dalekosežnih posledica.
