17
Vanredno stanje u Južnoj Koreji uzburkalo je svet, a mene navelo na dodatno preispitivanje svega što sam videla pre oko mesec dana kad sam bila tamo.
I dalje mi nije baš najjasnije šta se dešava u Južnoj Koreji, a kad sam iz Tokija sletela u Seul zapravo sam više razmišljala o scenama iz korejskih filmova i serija na koje sam odlepila, nego o unutrašnjoj politici i situaciji sa Severnom Korejom. Nekako, naš deo sveta je u poslednje vreme imao druge fokuse i zaziranja, a ja sam jedva dočekala odmor na „drugoj planeti“ – i kad sam već išla do Japana, zazvučalo mi je dobro da vidim malo i Koreju.
Već po ulasku u zemlju odmah su došle do izražaja razlike – ljudi su bili manje ljubazni nego Japanci, redovi su bili manje uredni, a ulice prljavije. Nije to bilo nešto strašno – svakako ne kao kod nas, na primer.
S druge strane, ulična hrana bila je još bolja, hotelske sobe veće, autobusi udobniji, a gužve manje.
Ali iza tih naizgled površnih poređenja koje jedan običan turista u prolazu može da napravi, stoji, čini se, sva prošlost Južne Koreje tokom koje se „zaglavila“ između nekoliko potpuno različitih svetova – Japana, Zapada i Severne Koreje, koja je tek misterija za sebe.
Slušate usput o japanskoj okupaciji, o prodoru Amerike, pa o rascepu zemlje koja nikad nije ni bila zapravo jedinstvena pod imenom Koreja… „Ali odmah da napomenem, ovde ne postoji Južna i Severna – jedna je Koreja“, bile su reči vodičkinje koja nas je provela kroz Seul.
Na izletu u Demilitarizovanu zonu (DMZ) između Južne i Severne Koreje nije baš tako delovalo.
Čak sam se bila nasmejala kad sam videla kako s južne strane na razglas puštaju neke K-pop pesmice „samo da bi nervirali severnjake“, međutim, ispostavilo se da ima i mnogo opasnijih „koškanja“.
Naime, samo nedelju dana pre nego što sam stigla, Severna Koreja je digla u vazduh deo međukorejskih puteva, nakon porasta tenzija zbog optužbi da je Južna Koreja letela dronom iznad Pjongjanga. Mi smo iz opservatorije imali i pogled na to mesto gde je grunulo, na nekih 200 metara od nas, a sve vreme u grču jer su nam još ispričali kako Severna Koreja želi da prekine turističke ture u DMZ, kako prete da će gađati čak i ako snime da neko fotografiše njihov teren…
Ušli smo u Treći tunel i fotkali se u „Parku ujedinjenja“, a sve vreme je bila napeta atmosfera, i više nego što bi se očekivalo na jednom takvom obilasku. Nije mi bilo svejedno, ali delimično sam sve to pripisala „pričama za turiste“, kako bi akcija bila još malo uzbudljivija. Jer, da li su zaista toliko ludi da vode grupe ako je toliko rizično?
Povratak je isto bio malo van planirane rute, jer je u centru grada bio protest na kojem se očekivalo preko milion ljudi. Protest je, ispostaviće se, bio protiv gej prava – svi smo mislili da smo pogrešno čuli, ali onda su nam objasnili da je nešto ranije bio i protest za gej prava i tu je bilo, kažu, mnogo više ljudi. Ne verujem da to ima ikakve veze s aktuelnim dešavanjima, ali ostalo je kao utisak.
Osim te avanture u DMZ, sve je bilo prilično opušteno. Seul pulsira u nekom svom ritmu, upijajući uticaje svetova oko sebe, ali i vrlo držeći do tradicije. Pa kao u tim južnokorejskim filmovima na koje sam se navukla – to je ta vrlo moderna estetika sa tradicionalnim podtonovima, prilično bliska zapadnoj publici, a onda se desi zaplet kakav ostatak sveta ne bio mogao da zamisli ni u najluđim, pa ni najbizarnijim snovima.
Tako, šetajući centrom grada prvo vidite „Spring“ – ogromnu skulpturu u obliku školjke u bojama zastave Koreje.
Nije baš ni lepa, a zaklanja pogled na mnogo atraktivniji prizor. Bila je već jesen, pa sam naziv instalacije radije tumačila kao „izvor“ i povezala ga s rečicom koja teče gradom, okružena staklenim neboderima, koji se nižu u nedogled…
Ali, na kraju tog niza, stoji glavna kraljevska palata dinastije Joseon – Gyeongbokgung Palace, mesto gde su oživele korejske legende…
Kako joj se približavate, sve više vidite devojaka u starinskim haljinama koje idu u vašem pravcu. Uhvatili smo performans „smene straže“, a onda ušetali u čudesnu korejsku bajku.
Pred Palatom svi nose tradicionalnu odeću, žene su u raskošnim haljinama, muškarci s ogrtačima i šeširima karakterističnog oblika, deca, svi vole da imaju svečanu fotografiju s tog mesta.
Neki dolaze porodično, iznajmljuju nošnju i angažuju fotografe, a najveselije su devojčice u pink haljinama s modernim patikama koje se snimaju dok izvode koreografiju za novi svetski muzički hit…
Dongdaemun Design Plaza (DDP), remek delo čuvene Zahe Hadid, verovatno je najmoderniji umetnički prostor koji sam videla. Izgleda poput svemirskog broda, a unutra te čeka izuvijani lavirint postavki – od klasične prezentacije šarenih materijala do instalacija u kojima bukvalno ulaziš u umetničko delo. A sve vreme se osećaš kao da si u nekakvoj instalaciji.
Insa-dong, opet, nosi taj starinski šmek.
Foto: Ana Kalaba/Nova.rsZaštitni znak te uličice je četkica za slikanje, a u njoj su zbijene suvenirnice i restorančići, gomile Hahoe maski, lepeza, nakita, krpica…
Ipak, veče se uvek završava u Myeongdongu, kvartu u kojem možete da probate najbolju uličnu hranu, da ispozirate karikaturistima i kupite vrhunsku kozmetiku za evro-dva.
Ta hrana zaslužuje tekst za sebe; kozmetika takođe; o karikaturama bolje ne. Ali atmosfera je tako opuštena da se samo pustiš i tu definitivno nisam imala osećaj da će Južna Koreja za samo mesec dana biti mesto u kojem je proglašeno „ratno stanje“.
Kao ni u Bukchon Hanok selu ili na obližnjem brdu koje predstavljaju kao „seulsku Avalu“, a okićena je ljubavnim katančićima više nego Vrnjačka vanja…
Seul je ušao u top 15 liste 100 najboljih gradova na svetu, a baš ne znam šta će biti nadalje…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
