13
Znate kolika je tišina kad 100.000 ljudi ćuti? Ogromna. Teška. Moćna. Nepredvidiva.
Kad su juče na protestu na Slaviji tačno u 16.30 pozvali na 15 munuta ćutanja za 15 žrtava zločina u Novom Sadu, delovalo je na trenutak kao nemoguća misija. Do tog momenta, buka je bila zaglušujuća, više puta smo konstatovali kako dugo na protestima nije bilo toliko ljudi… A onda – muk kakav Beograd nikad nije čuo.
Prvi minut. Još se negde iz daljine nekoliko sekundi čuje skandiranje, verovatno neki tamo, na krajevima tog nepreglednog skupa još nisu shvatili da je počelo. Počinju da se pale „baklje“ na telefonima, svetlost se širi poput vatre, a dostojanstvena tišina preplavljuje sve. Slavija nikad nije bila tiša. Ni blistavija.
Već u drugom minutu bukvalno se steže grlo i kreću suze od te veličanstvene tišine, nabijene emocijama, najrazličitijim, pomešanim i pojačanim do maksimuma, jer tu su hiljade i hiljade ljudi koji istovremeno osećaju istu tugu, nepravdu, bes, strah, ali i uzbuđenje, nadu, hrabrost.
A znate kolika je tišina kad 100.000 ljudi ćuti? Ogromna. Teška. Moćna. Nepredvidiva.
Mislim da niko od nas dosad nije doživeo da sa sto hiljada ljudi ćuti na istom mestu tako dugo i sa tako teškim razlogom i mislim da tu atmosferu koja nam se svima urezala u biće ne mogu da dočaraju ni snimci, ni fotografije, pa ni reči. Nekako, svaki udah je bio drugačiji i svako je osećao ne samo sopstvene otkucaje srca, već i onih oko sebe. A taj osećaj, da nas ima mnogo što delimo taj „neizdrž“, daje takvo olakšanje i snagu.
I gledaš tu prelepu, pametnu “decu” naoružanu pištaljkama i genijalnim transparentima, uzdignutih glava i čistih obraza stoje spremni da se bore za pravdu. S jedne strane, duša te boli što i oni moraju da se suočavaju s ovakvom stvarnošću, posebno kad pomisliš na mrak, zlo i bezumlje protiv kojeg ustajemo, a onda vidiš – cakle im se oči, zaista donose novu energiju, žar, njihov glas odjeknuo je i podigao celu Srbiju… Dok ovako ćute još je oštriji.
Pročitajte još:
“Penzioneri su uz studente” – s druge strane poručuje grupa starijih građana, na čijim licima brojiš sve njihove izgubljene bitke, ali i neprocenjivo iskustvo. Gotovo da prave živi zid oko kruga mladih na koje neko želi da “izvede Kobre da ih razbacaju sve”. Ćute, odlučni da istraju koliko treba.
Negde između smo i mi, “zauvek mladi”, koji smo ostali ovde i ostavili godine, decenije na ulici pokušavajući da se izborimo za normalan život. Prestrašno je kad sabereš, jer izgleda kao da su nam čitavi životi prošli u tome. Odavno nam je dosta i ukusa suzavca i smrzavanja po trgovima Beograda (koji više i ne liči na “onaj naš Beograd”), ali izlazimo – jer moramo, jer neki ne mogu, jer ne možemo da ćutimo…
Sada smo ćutali 15 minuta, sa svojim roditeljima i sa svojom decom, sa svojim komšijama, sugrađanima i zemljacima koji su uprkos svim preprekama pristigli iz cele Srbije.
Ćutali smo i ta tišina na Slaviji bila je jača nego svaki urlik koji smo pustili i svaki govor koji smo čuli u poslednje vreme. U nju su stale sve strašne stvari koje nam se svima dešavaju poslednjih godina, podelili smo bol, ali i tu sjajnu iskru, svest da je ipak moguće da zdrav razum pobedi. Hvala vam studenti, tu smo.
Jedna moja drugarica je posle priznala da je sve vreme plakala, ni sama ne zna da li od tuge ili od sreće. Mislim da smo svi. A ima nas… Verujem mnogo više od 100.000.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
