88
Većina stručnjaka se slaže da je naša vrsta, Homo sapiens (latinski za „mudri ljudi“), deveta i najmlađa ljudska vrsta. Životi ostalih osam vrsta oslikavaju kako su ljudi polako evoluirali udaljavajući se od ostalih primata, razvijajući sposobnosti poput hodanja, jedenja mesa, lova, građenja skloništa i izvođenja simboličkih radnji. Naši preci su verovatno potisnuli naše najbliže rođake, neandertalce, u izumiranje.
Volimo da mislimo da su ljudi posebni. Nesumnjivo, naša vrsta ima neka impresivna dostignuća u poređenju sa našim najbližim živim rođacima. Ali nijedna od njih nije razvila formalni jezik, putovala u svemir, uticala na klimu planete, naslikala Mona Lizu, komponovala „Za Elizu“, osmislila internet ili izumela čičak traku.
Da li ste se ikada zapitali zašto ne postoji druga vrsta poput nas?
Pročitajte još
Jedan od mogućih odgovora je da ne bismo bili toliko jedinstveni da nismo ubili neke od svojih rođaka.
Pre oko šest miliona godina, jedna grana primata evoluirala je u prvu vrstu iz roda Homo. Iako više nisu mogli da se penju po drveću, mogli su da stoje uspravno, hodaju i kolonizuju nove ekosisteme izvan šuma. Mozak ranih ljudi se razvio do tačke kada su počeli da koriste složene alatke za lov na velike životinje, pravljenje vatre i gradnju skloništa.
Kada su Homo sapiens stigli na scenu pre oko 300.000 godina, bili su deveta vrsta roda Homo, pridruživši se vrstama poput habilis, erectus, rudolfensis, heidelbergensis, floresiensis, neanderthalensis, naledi i luzonensis. Mnoge od ovih vrsta živele su duže od nas, ali ipak mi dobijamo svu pažnju. (Big Think)
Tim istraživača 1960. godine otkrio je fosilne ostatke ranih ljudi u Tanzaniji. Ovi fosili imali su lobanje nešto veće od lobanja primata. S obzirom na to da su ti primerci bili povezani sa hiljadama kamenih alatki pronađenih na tom mestu, naučnici su ovu vrstu nazvali „vešti čovek“ — Homo habilis.
H. habilis se smatra prvim članom roda Homo, koji je evoluirao pre oko 2,4 miliona godina. Ova vrsta je bila mala, teška oko 30 kilograma, sa visinom između 1,1 i 1,4 metra. Znamo i da je H. habilis pravio složene alatke, uključujući kamenje za sečenje mesa. Ova vrsta je živela skoro milion godina kao jedini član našeg roda.
(1,89 miliona – 110.000 godina pre nove ere)
Kako ime sugeriše, Homo erectus je prva poznata vrsta koja je potpuno stajala uspravno. H. erectus je imao proporcije tela slične modernim ljudima: kraće ruke u odnosu na trup i duge noge prilagođene hodanju i trčanju, a ne penjanju.
H. erectus je imao značajno veću lobanju od primata i manje zube. Ove osobine su verovatno pomagale u konzumaciji mesa, koje je obezbeđivalo brže svarljive proteine neophodne za rast tela i mozga. Naučnici su pronašli ostatke ognjišta u blizini H. erectusa, što ukazuje da su prvi koristili vatru za kuvanje hrane.
H. erectus je bila veoma uspešna vrsta, koja je živela skoro devet puta duže nego što trenutno traje naša vladavina planetom.
(1,9 – 1,8 miliona godina pre nove ere)
O Homo rudolfensisu znamo malo. Ova vrsta je otkrivena u blizini Rudolfovog jezera (danas poznatog kao jezero Turkana) u Keniji. H. rudolfensis je imao znatno veću lobanju od H. habilisa, što sugeriše da je bio ljudska vrsta. Međutim, neki naučnici smatraju da bi mogao pripadati rodu Australopithecus zbog svoje manje veličine i sličnosti u građi karlice i ramena.
(700.000 – 200.000 godina pre nove ere)
Pre oko 700.000 godina, Homo heidelbergensis (ponekad nazivan i Homo rhodesiensis) pojavio se u Evropi i istočnoj Africi. Naučnici smatraju da su ovi manji, zdepasti ljudi bili prvi koji su živeli u hladnim krajevima.
Ostaci životinja poput konja, slonova, nilskih konja i nosoroga pronađeni su zajedno sa ostacima H. heidelbergensisa, što sugeriše da su ovi ljudi prvi koristili koplja za lov na velike životinje. Da bi ostali topli, naučili su da kontrolišu vatru i gradili jednostavna skloništa od drveta i kamena.
Većina naučnika se slaže da je afrička grana H. heidelbergensisa evoluirala u našu vrstu, Homo sapiens.
(100.000 – 50.000 godina pre nove ere)
Homo floresiensis je poznat samo po ostacima pronađenim 2003. godine na ostrvu Flores u Indoneziji. Pored ostataka H. floresiensisa pronađeni su i kamene alatke, patuljasti slonovi i komodo zmajevi, što oslikava život ovih malih ljudi na ostrvu.
Izolacija H. floresiensisa verovatno je doprinela njihovoj maloj veličini i mozgu (prosečna visina iznosila je oko 1,1 metar, na osnovu ženskog primerka). Njihova veličina se slaže sa ekološkim principom ostrvskog patuljastog rasta, prema kojem se telo smanjuje u ograničenim životnim uslovima – poput ostrva. H. floresiensis je pravio kamene alatke i lovio patuljaste slonove, koji su i sami doživeli sličan proces smanjenja veličine.
Kako je H. floresiensis dospeo na ostrvo Flores i dalje ostaje misterija, s obzirom na to da je najbliže ostrvo udaljeno šest kilometara preko nemirnog mora.
(400.000 – 40.000 godina pre nove ere)
Pozdravite naše najbliže rođake – neandertalce.
Neandertalci su bili niži i zdepastiji od nas, ali su imali mozgove jednake, pa čak i veće veličine nego što su naši. Njihov život bio je težak. Njihove kosti često su bile prepune preloma, što sugeriše da nisu uvek uspevali u lovu na velike životinje.
Neandertalci su živeli u ekstremno hladnim sredinama Evrope, jugoistočne i centralne Azije. Kako bi preživeli, pravili su vatru, gradili sofisticirana skloništa i pravili odeću, koristeći složene alatke poput igala od kostiju.
Naučnici su pronašli brojne potpuno očuvane skelete neandertalaca na različitim lokacijama, što sugeriše da su sahranjivali svoje mrtve i označavali grobove. Ovo ukazuje na simboličke radnje povezane s kognitivnim procesima koji vode ka jeziku.
Njihove sahrane su, paradoksalno, pomogle modernim ljudima: zahvaljujući brojnim očuvanim primercima, naučnici su uspešno izvukli DNK neandertalaca i otkrili da su se Homo sapiens i neandertalci međusobno razmnožavali.
(335.000 do 236.000 godina pre nove ere)
Homo naledi bili su mali hominidi koji su živeli u Južnoj Africi. O ovoj vrsti se ne zna mnogo, jer je otkrivena tek krajem 2015. godine. Tokom jedne ekspedicije, naučnici su iskopali zapanjujućih 1.550 fosilnih ostataka najmanje 15 jedinki. Ovi nalazi pokazuju da su H. naledi bili mali (visine oko 145 cm). Iako je iskopavanje otkrilo bogato nalazište ljudskih fosila, istraživači nisu pronašli nikakve alate ni ostatke drugih životinja zajedno s njima, zbog čega njihov način života ostaje misterija.
(najmanje 67.000 godina pre nove ere)
Godine 2019. istraživači su posetili malu pećinu na ostrvu na severu Indonezije. Inspirisani otkrićem vrste H. floresiensis, naučnici su se zapitali da li su i druga ostrva imala ljudske stanovnike. Iako su otkrili ljudske ostatke, pronađeno je samo sedam zuba, tri kosti stopala, dve kosti prstiju i fragment butne kosti. Ipak, zbog geografske izolacije i male veličine ostataka, naučnici su bili sigurni da je reč o do tada nepoznatoj vrsti. Nazvali su je H. luzonensis po ostrvu Luzon, na kojem je pronađena.
Neki istraživači dovode ovo otkriće u pitanje, tvrdeći da nema dovoljno dokaza da se isključi mogućnost da je H. luzonensis varijanta već poznatog ostrvskog stanovnika, H. floresiensis. Otkriće je ponovo otvorilo pitanje kako su ovi ljudi dospeli na ta ostrva.
Nisu svi izumrli ljudski preci koegzistirali s našim precima, H. sapiens. Većina ih je verovatno izumrla zbog velikih klimatskih promena.
Međutim, naučnici sumnjaju da smo bili prijateljski nastrojeni prema vrstama poput H. neanderthalensis, koje su živele paralelno s nama. Nakon što su ljudi stigli u Evropu, broj Neandertalaca je počeo da opada. Znajući šta su ljudi sposobni da urade — i velika dela milosrđa, ali i ratove i nasilje — ne treba nagađati šta se dogodilo. Takmičili smo se za prostor i hranu, i nadmašili smo naše najbliže rođake. Činjenica da su Neandertalci opstajali tako dugo ukazuje na to da su se stvari lako mogle okrenuti protiv nas.
Naši neprijatelji su, očigledno, bili i naši ljubavnici. Naučnici su uspeli da izvuku DNK iz ostataka Neandertalaca i dokazali da su se H. sapiens i H. neanderthalensis međusobno parili; u stvari, genomi modernih ljudi sadrže između 1% i 8% Neandertalskog DNK-a.
Neandertalci nisu jedini koji su ostavili trag u našem genetskom kodu — neki od nas možda dele DNK s arhaičnim ljudima otkrivenim u Denisovskoj pećini u Altajskim planinama u Sibiru. Iako nemamo dovoljno ostataka kako bi se opisale vrste iz Denisovanske grupe, naučnici su uspeli da sakupe DNK iz jedne kosti prsta mlade ženke. Većina naučnika sugeriše da su Denisovanci doživeli istu sudbinu kao i Neandertalci: naši preci su ih nadmašili, ali su i spavali sa njima.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
