Budio sam se svakog jutra kad i najuspešniji ljudi i ovo vreme spavanja mi je promenilo život

Otkako znam za sebe znam da ne spavam. Tačnije, više ne mogu da se setim kad sam uspeo da "ubodem" čuvenih sedam sati sna i neretko sam bio žrtva insomnije. U detinjstvu, u tinejdžerskom dobu, studentskim danima, kasnim dvadesetim, pa sad i u kasnim tridesetim uredan i dobar san uvek mi je bio nedosanjani san.

Krivila se genetika, napadi migrena, karakter, tip ličnosti i izgovori da sam produktivniji noću nego danju. Kada se na sve to doda ozbiljan poremećaj spavanja, sa povremenim insomnijama koje znaju da potraju od tri do pet dana, više nije bilo pitanje kada ću spavati, nego da li ću zaspati uopšte.

Svaki medicinski stručnjak reći će vam da telo pamti, takoreći zlopamtilo, i da će vam se pre ili kasnije osvetiti za sve što mu radite. Dugogodišnje nespavanje u više navrata se surovo osvetilo padom imuniteta i prehladom svaki put kad dune vetar.

Promena ritma spavanja nije došla kao odluka, već kao potreba jer sam želeo da radim jutarnje smene od 7 do 15h kako bih izbegao gužve u saobraćaju i ozloglašene „špiceve“.

Jedno sam znao – da moram da ustanem u 5 ujutru, da bih imao vremena da doručkujem, popijem kafu, spremim se bez panike i stignem na vreme na posao. Stvar koju nisam smislio, a koja je kasnije došla prirodno sama je vreme kada odlazim u krevet.

Na samom početku moje telo se i dalje ponašalo kao da je potpuno normalno da u krevet odlazim jako kasno, ponekad i posle ponoći, iako ustajem u pet ujutru. Dve nedelje kasnije, i po ko zna koji put sa deficitom sna, sa 3 do 5 aktivnih sati sna, ušao sam u ritam gde sam prirodno „padao“ u krevet već oko 21h u najgorem slučaju 22h. Zaspao bih jako brzo, a ranije sam se jako mučio da zaspim. Ustajanje u pet ujutru, pa, za sada deluje da se nikad neću navići i da ću se uvek buditi sa rečenicom: „Bože, još samo 10 minuta“.

Kukao, ne kukao u vrisak zore, umor u toku dana se ne pojavljuje, fizički i mentalno se daleko bolje osećam i što je najbitnije kvalitetno spavam.

Šta kažu naučnici? Kad treba da legnemo u krevet i kad da ustanemo?

U naučnoj studiji „Dnevni ritam ciklusa spavanja i buđenja“ naučnika sa Univerziteta u Japanu i Univerziteta u Liverpulu koju su napisali Džim Voterhaus, Jumi Fukada i Takeši Morita piše da je najbolje vreme za odlazak na spavanje između 22:00 i 23:00 sata, dok je idealno vreme za buđenje između 6:00 i 7:00 sati. Ovaj vremenski okvir omogućava telu da prođe kroz sve potrebne faze sna, uključujući duboki REM san, koji je ključan za oporavak i kognitivne funkcije.

Jumi Fukada pieš da je najlakše zaspati kada temperatura tela opada, što se obično dešava uveče, dok je buđenje prirodnije kada temperatura počne da raste ujutru, olakšavajući prelaz u stanje budnosti. Takođe je važno izbegavati svetlost, posebno plavu svetlost, pre spavanja, jer ona smanjuje lučenje melatonina, hormona odgovornog za regulaciju sna.

Fenomen „uspešnih ljudi“ i buđenje u pet ujutru

U članku koji je objavio „The Guardian“ – „Kult pet ujutru“ ističe se da ustajanje u pet ujutru je postao trend među slavnim ličnostima i na spisku se nalaze Dženifer Aniston i Kim Kardašijan, Mark Zakerberg, Mišel Obama i Ana Vintur.

Rani početak dana kao kulturni fenomen postao je popularan na društvenim mrežama kada je objavljena knjiga Robina Šarme “Budni u pet i vaš je čitav svet”, pa su mnogi počeli da praktikuju ovo pravilo. Fraza je inspirisala veliki broj disciplinovanih ljudi da podele svoje impresivne rutine na svojim profilima na društvenim mrežama.

Rasel Foster sa Instituta za neuronauku na Oksfordu, postavio je pitanje – zašto bi iko poželeo da se svakog jutra budi tako rano i dodaje da je reč o nekoj vrsti fetišizacije od samog starta.

“Nema ničeg suštinski važnog u tome da ustanete u pet ujutro. To je samo užasna samodopadnost ranog početka dana. Bendžamin Frenklin je bio taj koji je sve započeo kada je rekao da rano ustajanje čini čoveka zdravim, bogatim i mudrim i to traje od tada. Sada se sve vraća se na protestantsku radnu etiku – rad je dobar, a ako ne možeš ili nećeš raditi, to je, po definiciji loše. Nespavanje se smatra vrednim i produktivnim”, rekao je on.

Mnogo je istraživanja koja ukazuju na to da vas rano ustajanje može učiniti srećnijima. Međutim, Foster istakao je da postoji više faktora koji nas sprečavaju da rano legnemo, i ustanemo odmorni.

„Da bi se dovoljno naspavali, mnogi ljudi bi morali da idu u krevet u 21 sat. Nažalost, većina nas to nije u stanju da uradi jer imamo druge obaveze koje treba da uradimo, bilo da je to pomoć deci oko domaćih zadataka ili pranje veša. Dakle, opasnost je u tome što mi zapravo ne idemo u krevet kada bi trebalo, a drugi faktor je da će drugi ljudi verovatno i dalje praviti buku oko vas, pa kako ćete vi zaspati”, kazao je on.

Dodao je da svi ti “gurui produktivnosti i preduzetnici imaju novca da plate ljudima da rade sve”, te je logično da će onda moći da, zapravo, legnu kada treba i ustanu kada treba.

“Nametanje ovakvog rasporeda svim drugim ljudima je kazna. Istina je da većina nas to ne može da priušti”, rekao je Foster.

I Foster jeste u pravu, ali gledajući iz ličnog iskustva u rutini je ključ. Kada počnete da trenirate, početak je naporan i na ivici ste da odustanete, a onda se naviknete i vremenom se osećate sve bolje. Slična stvar je sa ishranom ili režimom ishrane. Na početku ste neprestano gladni i razdražljivi, kako vreme prolazi i pokaže rezultate, sve ste zadovoljniji. Ista stvar je sa spavanjem – rutina. Možda je celog života moj prirodni sat za spavanje bio u okvirima od 21-22h do 5 ujutru, ali sam ga uporno ignorisao. Ali, sad kad sam u ovom ritmu, drugi mi ne treba.