Turistički vodič iz Novog Sada nam je ispričao najgore stvari koje je prošao sa srpskim turistima – zbog ovoga je odustao od tog posla

Posao iz snova ili pakla?

Posao turističkog vodiča na prvu deluje kao posao iz snova – putuješ po zemlji i svetu, upoznaješ razne kulture i ljude i još za to primaš novac. Ali tu je i druga strana medalje. Svakodnevni kontakt sa mnogo ljudi donosi brojne izazove, blago rečeno.

Kad 10 godina radiš kao turistički vodič u Srbiji, nije lako izdvojiti najbizarnija pitanja koja si čuo. Da ih je svakako bilo, otkriva dečko iz Novog Sada koji 10 godina radi kao turistički vodič.

„Amsterdam je bio grad u kom su padala najzanimljivija pitanja. Zvono telefona u tri ujutru, student blago kontuzovan zove da pita kako nam se zove hotel. Vozač, nakon uživanja u čarima holandske liberalne politike, pita kada će ovo da prođe i kako mislite, ne smemo da prenesemo preko granice. Ljudi često pitaju da im se stane nasred puta da obave nuždu, takvih situacija je bilo previše… Zatim zašto se naplaćuje korišćenje toaleta? Da li da ponesem jaknu ili bilo koji odevni predmet, pitanje pri polasku iz busa na neku šetnju?‘ Kako ja da znam šta da bilo ko ponese od odeće bilo gde. Jednom sam vodio Indijku sa dvoje dece, pitala me je u Kladovu prilikom prolaska pored luke, videvši usidrene brodove, čiji su. Indijci su, takođe pored toga što su pevali, pitali da li mogu i da igraju u kombiju“, kaže ovaj Novosađanin koji se za deceniju u tom poslu naslušao i nagledao svega.

I taman kad pomisliš da ne može čudnije, tu su pitanja koja apsolutno nemaju veze s poslom.

„Pitali su me – zašto veruješ/ne veruješ u boga, jel’ planirate dete, koliko zarađuješ, zašto si takav, zašto se ne javljaš, zašto glasaš.“

Ne treba zaboraviti ni žalbe turista oko smeštaja, poput recimo insekata u sobama, guštera, mačjih dlaka na posteljini, slepih miševa, ptica, uginulog miša u korpi sa hlebom…

Naš sagovornik izdvaja i najgore izgovore turista kad kasne za polazak ili obilazak ture.

„Pegla uglavnom, ređe ringla. Povratak po ranac, jaknu, kišobran, kabanicu, cipele, novčanik, telefon, kameru… Budilnik je često kriv, ali i drugar/drugarica što ih nisu budili. Manje-više, svi izgovori su najgori, nema potrebe za objašnjavanjem bilo čega, dovoljno je da se izviniš.“

S druge strane, ima i pitanja koja oduševe.

„Oduševljavaju me svi ljudi koji mi postave bilo koje pitanje na koje ne znam odgovor jer me to tera da uvek saznajem nove stvari. Lepota ovog poziva je i neverovatna količina različitih ljudi sa kojima konstantno dolazimo u dodir, kulturološke, geografske, istorijske, religijske, temperamentne razlike, razmena enormne količine iskustava, praćenje kompletne situacije u svetu, opšta kultura i informisanost, mnoga poznanstva, svakakve životne situacije, avanture, grupe za pamćenje, rođendani i ostala slavlja na putu, konstantna edukacija, tačnost, elokventnost, ekstrovertnost, pristojnost, maniri.“

Ali ono loše uvek nekako izbije.

„Loše je vređanje, trpljenje svakakvih ljudi nekad čak i po 15 dana, bezobrazluk, prostakluk, sitničarenje, potcenjivanje, površnost. Ružno je što drugi pričaju dok ja pričam, a to se redovno dešava, loše je kad naiđu loši vozači, udesi, neispavanost, iscrpljenost. Jednom sam pod temperaturom u groznici morao da vodim obilaske Rima i Venecije jer nije bilo nikog drugog ko bi to mogao u momentu da odradi. Sa mladima su to užasna pijanstva u busu i na destinacijama, tuče, čak i muško-ženske krvave žestoke tuče, ko zna koliko sati provedenih po bolnicama, isto tako granicama, pa čak i pokušaji silovanja i samoubistva…“

Zbog svega ne čudi mnogo što je naš sagovornik prešao na vođenje hajkinga.

„Dolaskom korone turizam kakav smo do tada poznavali je nestao. Krenuli smo u hajking kako bismo kvalitetno ispunili svoje vreme, kako bismo lakše prebrodili životne slomove koji su nas snašli, kako bismo se bolje osećali. Pretpostavili smo da će mnogi ljudi slično razmišljati, ali bez prethodnog iskustva biće im prilično teško da se u to upuste. Oni su naša ciljna grupa, početnici i rekreativci. Sada već imamo standardnu ekipu ljudi koji sa nama šetaju svakog vikenda. Sa mnogima od njih smo prijatelji. Nema glupih pitanja i nezadovoljstva, nema loših vibracija, samo skupa uživamo u prirodi i svemu što uz nju ide.”

BONUS VIDEO: Vodimo vas u obnovljenu kuću Radoja Domanovića: Kuća pisca postane znamenita turistička lokacija