Serija "Feud", antologijski koncept reditelja i scenariste Rajana Marfija, u prvoj sezoni bavila se sukobom "epskih proporcija" između holivudskih diva Beti Dejvis i Džoan Kraford, ali i snimanjem kultnog filma "What Ever Happened to Baby Jane?". Posle sedam godina pauze serija je dobila, uslovno rečeno nastavak, tačnije, novi okršaj između slavnog Trumana Kapotea i njegovih "labudova" (tako je nazivao žene iz visokog društva sa kojima se družio). Kapote je najpoznatiji kao pisac čuvenog dela "Doručak kod Tifanija", ali i po tome što je znao svaki mogući trač iz najiviših ešalona američkog društva. Njegova neverovatna emotivna veza sa ženama iz visokog društva i izdaja koštala ga je ugleda, ali prijateljstva.
Druga sezona serije „Feud“ prati prvo upoznavanje Trumana Kapotea i Bejb Pajli modne urednice magazina „Vogue“. Od neverovatne prijateljske veze i Trumanovih priča koje su očarale Bejb, situacija se otela kontroli kada je pisac objavio članak u magazinu „Esquire“ u kojem je pisao o svim prevarama supruga Bejb Pajli, ali i o En Vodvord, modelu i radio glumici, koju je pod pseudonimom optužio da je ubila svog supruga, ali da je izbegla kaznu jer je iscenirala nesrećni događaj.
En se pre objavljivanja članka, znajući šta će izaći u javnosti ubila, a Pajli je raskinula sve veze sa Kapoteom.
Truman Kapote, američki romanopisac i pisac kratkih priča, osvojio je publiku egelantnim detaljnim pisanjem, likovima i duhovitim društvenim opaskama. Kapote se uglavnom pamti zbog njegove novele „Doručak kod Tifanija“ i romana „In Cold Blood“.
Truman Capote je rođen 30. septembra 1924. godine u Nju Orleansu, u Luizijani. Njegov otac bio je izdanak stare i ugledne južnjačke porodice Parsons, a majka, Lili Mej Folk, u trenutku venčanja tek šesnaestogodišnjakinja. Detinjstvo je proveo u nesigurnosti i pod senkom očevih neuspeha – ovaj nije mogao ni na jednom poslu da ostane duže, dok je majka sama priznala da nije prikladna osoba za odgajanje dece. Rešenje je našla tako što je svog jedinca poslala da živi kod tetke, Jannie Folk, usedelice koja je živela zajedno sa svojim sestrama Sook i Kylie. Već tada, mali Truman je osećao da je drugačiji od ostale dece. Osećanje usamljenosti proganjaće ga do kraja života, ali godine koje je proveo odrastajući na Jugu kasnije ce biti inspiracija za mnoge njegove pripovetke, poput „Božićne uspomene“.
Do preokreta je došlo kada su se njegovi roditelji, ubrzo po preseljenju u Njujork 1931. godine razveli, a majka ponovo koju godinu kasnije udala za bogatog poslovnog čoveka kubanskog porekla, Joea Capotea. Ovaj je usvojio Trumana i dao mu svoje prezime, te ga poslao u najskuplje privatne škole na Menhetnu. Ipak, ni u jednoj nije ostao dugo. Iako je tada halapljivo čitao sve što bi mu palo pod ruku, iz maternjeg jezika je redovno dobijao loše ocene, a učitelji su zaključili da je povučeni i ćutljivi dečak gotovo sigurno mentalno zaostao. Obeshrabreni supružnici Capote odveli su Trumana kod psihijatra, ali na testovima se pokazalo da dečak poseduje koeficijent inteligencije 215, sasvim rekordni u istoriji škole. Od tada, niko nije mogao da razuveri Trumana Capotea da je genijalan. Bilo kako bilo, škola ga i dalje nije zanimala i u sedamnaestoj godini odlučio je da je definitivno napusti.
Prvi posao je dobio u listu New Yorker. Kasnije je sa prezirom govorio o tim početnim koracima, jer je verovao da su takvi poslovi bili nedostojni njegovog istinskog talenta i sposobnosti. Višak samopouzdanja i drskosti demonstrirao je na konferenciji književnika u Vermontu 1944. godine kada je napao i izvredao tada već uveliko slavnog pesnika Roberta Frosta. U to vreme, počeo je da objavljuje kratke priče, a već 1945. godine za jednu od njih dobio je književnu nagradu O.Henry Memorial. Osim finansijske koristi, ova nagrada mu je omogućila da sa izdavačkom kućom Random House potpiše prvi ugovor za roman.
Osetivši da je došlo vreme da se obračuna sa utvarama iz prošlosti, vratio se u Nju Orleans i u hotelskoj sobi počeo rad na svom prvom romanu. Priča o mladiću sa Juga koji se zaljubljuje u transvestita, „Drugi glasovi, drugi prostori“, izazvala je senzaciju kada se pojavila 1948. godine. Truman je posvetio ovaj roman svom prvom značajnom ljubavniku, profesoru književnosti Newtonu Arvinu. Na naslovnoj strani se šepurio sam Truman Capote, mlad i androgin.
Prvi uspeh mu je doneo medijsku slavu i omogućio da uđe u krug bogatih i uticajnih ljudi. Naročito su ga prihvatile žene, zbog njegove duhovitosti, cinizma i umešnosti da ih zabavlja. Sam Truman je uživao u društvu ovih, kako ih je sam zvao, labudica i nije propuštao ni jednu priliku da pozira fotografima i kamermanima. Vrlo rado je bio priman u krugu žena koji su činile Marela Anjeli, napuljska princeza i supruga italijanskog milijardera Đanija Anjelija, Li Redzvil, ništa manje slavna sestra Jackie Kennedy, Gloria Vanderbilt, bogata naslednica, te C.Z. Jest, uticajna njujorška kolumnistkinja.
U to vreme je upoznao Jacka Dunfya, oženjenog pisca koji je zbog Trumana napustio suprugu i ostao uz njega do kraja, punih trideset šest godina. Dunfie je u mnogo čemu bio drugačiji od Truman Capotea – nije voleo mondenski svet, ali je bio čvrst i pouzdan oslonac kojem se ovaj uvek vraćao.
Sledećih godina nizali su se uspesi. Truman je redovno sarađivao sa Vogueom, Harpers Bazaarom i Esquireom, a pripovetke i romani koje je objavio, poput „Čuju se muze“, „Harfa od trave“, „Hladnokrvno ubistvo“ povoljno su primljeni kako kod kritike tako i šire publike. Ipak, zenit uspeha došao je sa romanom „Doručak kod Tifanija“. Kao predložak za fascinantni lik Holly Golightely, koji je u istoimenom filmu tumačila Audrey Hepburn, poslužila je Trumanova majka Lili Mej, koja je 1954. godine ubila uzevši prekomernu dozu sredstava za spavanje. U romanu, Holly je šarmantna ali lakomislena Južnjakinja, koja pokušava da se uspne na društvenoj lestvici Menhetna, no stvari se ne završavaju onako kao što je ona u početku zamislila. Za Audrey Hepburn i njenog partnera na filmu, Georgea Peparda, ovo su bile nezaboravne uloge, a sam film je bio jedan od onih koji prizivaju zavodljivu magiju i romantičnost urbanog Njujorka, kao inscenaciju koju su nakon toga pokušali da ponove mnogi filmovi i serije, između ostalog i „Seks i grad“.
Da bi dostojno proslavio svoje uspeha, ali i zgrnuo jos publiciteta, Truman Capote je 1966. godine u njujorškom hotelu „Plaza“ organizovao crno-beli kostimirani bal, za 500 naslavnijih i najbogatijih džet setera. Svako ko je značio nešto pojavio se te večeri, a Capote se kupao u sjaju reflektora, ne propuštajući pri tom da čuje sve o najsvežijim tračevima i skandalima među elitom.
Sklonost ka tračevima, senzacionalizmu i ubitačno oštar jezik, na kraju su bili razlog njegovog potpunog uništenja. Da bi održao pažnju javnosti za svoj rad, odlučio se 1975. godine da publikuje delove svog neobjavljenog romana „Uslišene molitve“. To je zapravo bila društvena hronika sveta bogatih i slavnih, sve sa najpikantnijim tračevima i najintimnijim ispovestima poznatih. U nekim slučajevima, Capote se čak nije ni potrudio da izmeni imena protagonista. Među onima koji su se prepoznali, a kojima se svakako nije dopalo ono što su pročitali, bili su vojvotkinja od Vindzora, urednica Voguea Diana Vrieland, Jackie O i mnogi drugi, uticajni ljudi. Capotea su preko noći napustili prijatelji, a on sam je društveno bio potpuno izopšten. Shvativši kako je katastrofalan potez napravio, uništio je preostale, neobjavljene stranice romana.
Alkohol i droge, kao i neumereni, premda verovatno prenaduvani i izmišljeni promiskuitet, učinili su svoje. Capote se i dalje kretao po mondenskim mestima, poput diskoteke Studio 54, ali kao groteskna, parodična figura sebe samog od pre nekoliko godina. Tvrdio je da redovno menja zgodne ljubavnike, a na kratko je bio u vezi sa slavnim Endijem Vorholom, međutim, posle svake eskapade pokunjeno se vraćao svom partneru Jacku Danfiu.
Premda prezren i napušten pred kraj života, Truman Capote nije sasvim klonuo duhom. Bez dlake na jeziku, nije propuštao ni jednu priliku da ošine neku od javnih ličnosti svojim britkim, ne retko zlobnim, komentarima. Tako je pojavu i modni stil poznate spisateljice trash-romana, Jacqueline Susan, uporedio sa „trandžiranim kamiondžijom“ (za istu je Gore Vidal izjavio, „Ta žena, one ne piše, već samo kuca!“). Kada je Jacqueline Susan zapretila tužbom, Capote je uputio javno svoje izvinjenje, „svim kamiondžijama koje je uvredio“,
Truman Capote je umro 25. avgusta 1984. godine, u kući svoje prijateljice Joan Carson, na Bel Eru. Njegov pepeo rasut je po jezeru Krukid u Bridžhamptonu, a isto je učinjeno nekoliko godina kasnije sa ostacima njegovog partnera. Danas tamo stoji spomen-ploča sa njihovim imenima.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare