2
Do svoje devete godine Ana Jovčić (24) iz Beograda bila je slabovido dete koje prepoznaje lica, boje, krupnije predmete. Danas Ana zbog oštećenja očnih nerava može da vidi samo svetlost, da razlikuje dan od noći. U toj magli ona ipak uspeva da nađe svoj put, mada život slepih u Srbiji nimalo nije lak.
„Mogu da vidim odsjaj sunca na vodi, farove automobila noću i sve to kada se potrudim, kad se koncentrišem na gledanje jer sam veći deo vremena fokusirana na druga čula“, kaže ona za Nova.rs i ističe da gotovo nijedna slepa osoba nije slepa na isti način.
I to što je izgubila vid nije joj, kako kaže, bilo toliko strašno kao što drugima možda deluje.
View this post on Instagram
„Bila sam dete, a deca sve prihvataju lakše nego odrasli, ne mozgaju mnogo o tome, ne postavljaju suvišna pitanja, samo su usmerena na to kako da nastave da funkcionišu, da se igraju, trče i normalno žive“, priča Ana kojoj se slabovidost prvo javila kao posledica boravka u inkubatoru jer je rođena u šestom mesecu trudnoće.
I kad je kasnije u jednom trenu u školi jasno shvatila da sasvim gubi vid – nije plakala.
„Nije mi bilo svejedno što više ne mogu sama da radim kontrolne vežbe nego mi je učiteljica čitala pitanja, a ja sam njoj diktirala odgovore, što više ni naslove knjiga nisam mogla da prepoznam, ali nikada nisam zbog toga plakala. To kažem jer sam u životu otkako znam za sebe uvek i za svašta umela da zaplačem, ali zbog toga, eto, nisam.“
Pročitajte još:
Pritom, danas joj je, kako kaže, lakše to što je slepa, nego to kako je dočekuje svet oko nje. Ljudi nemaju osećaja.
„Trudim se da živim kao i svi ostali, ali ako mi na fakultetu literatura nije pristupačna, mnogo ću više vremena utrošiti na iznalaženje načina da spremim ispite, nego na samo učenje. Ako nema zvučnih semafora, a obično ih nema, osetim nemir kad treba da odem sama u taj deo grada. Uvek ću sačekati da mi neko pruži podršku, pitati da li je zeleno svetlo, ali to nije sistemsko rešenje“, priča kako je taj problem svakog dana, svakog trena sa njom jer i ona voli ljude, voli da šeta, da se druži, da ode u kafanu da igra.
Posebna priča su oni koji ne znaju kako da se postave kad vide slepu osobu.
View this post on Instagram
„Meni je mnogo teže da sa nekim i postanem prijatelj, prvo treba da prođemo kroz onaj proces – šta sve mogu, šta ne mogu, šta smeju preda mnom da kažu, da li je u redu da opsuju… I kad shvate da samo treba da se opuste i zanemare to što ne vidim, učinjen je jedan ogroman korak i počnemo da se družimo“, priča Ana koja na svom Instagram profilu i na Jutjub kanalu deli takva iskustva kako bi pomogla drugima. Tako i rado pokazuje kako se, kao slepa osoba, šminka.
Ali prepreke uporno ostaju tu gde jesu, svud naokolo.
Pročitajte još:
„Tu su nepravilno uređene taktilne staze za slepe, kojih je takođe nedovoljno, zatim, raskopane ulice, konkretno u Beogradu, haotične okretnice autobusa. Nikada sama nisam otišla u kafić, niti sam sama rasterećeno prošetala nekim delom grada. Marketi bi trebalo da imaju obezbeđenu uslugu asistencije pri kupovini osobama sa invaliditetom“, objašnjava ona i kaže kako u samo jednom kafiću u Beogradu postoji meni na Brajevom pismu.
I kao da nije dovoljno to što slepi ne mogu da vide svet kao drugi, oni one osnovne stvari, koje se često podrazumevaju, mnogo teže postižu. Mnogi odustaju i od visokog obrazovanja jer su svesni da su fakulteti neprilagođeni za slepe studente.
„Ja sam se upustila u tu avanturu i studiram duže nego što sam želela, ali ću ga završiti, to sam sebi obećala. Iako su mnoga predavanja vizuelna, iako brojna literatura nije mogla da se pročita uz pomoć govornog softvera za računar, pa su mi čitale kolege, drugari, roditelji, profesori… Iako je kod profesora bilo i nerazumevanja, uvek sam znala da postoji neko rešenje“, kaže Ana i priča kako materijale sad prosleđuje kolegi koji takođe ne vidi, a nedavno je upisao njen fakultet.
A kad jednog dana ona uspe i završi studije – ni tada problemi neće nestati.
„Poslodavcima je skupo da nabave opremu za radno mesto slepoj osobi, radije će platiti penale državi nego što će dati šansu slepim ljudima, smatraće da ćemo sporije ili lošije obavljati posao, a da nam nisu dali šansu. Trebalo bi da imamo priliku da pokažemo kako neki posao obavljamo, kroz višemesečne radne prakse. Slepa osoba mora biti kvalifikovanija od kandidata koji vidi, mora da bude mnogo iznad proseka da bi bila primljena na posao. Plašim se da svoj san, da radim u školi kao nastavnica srpskog, neću uspeti da ostvarim“, strahuje Ana.
View this post on Instagram
Na sve to, njen svaki dan je obojen predrasudama.
„Ljudi misle da ako ne vidim, ne mogu da obavljam kućne poslove, šaljem poruke, trčim, da donesem sreću u ljubavni odnos. Ponekad dobijem pitanje na Fejsbuku: Kako ti pišeš poruke ako ne vidiš? Prvo se osetim tužno što ne mogu odjednom celom svetu da pokažem koliko i šta sve slepi ljudi mogu da rade, da nisu zatvoreni u svoja četiri zida, da nisu pali s neke druge planete. Onda, ako uvidim da ima smisla objašnjavati, objasnim. U prevozu, kod lekara, u prodavnici, zaposleni će uglavnom umesto sa mnom, razgovarati sa mojom pratnjom.“
U taj koš ide i uvreženo mišljenje da su osobe sa invaliditetom aseksualne, da nemaju ljubavni život.
„Većina slepih ljudi je zato ili sama ili u vezama sa drugim slepim ljudima jer su tu ravnopravni, nikome ništa ne objašnjavaju i nema straha. I tu sam da odgovorim na svako pitanje, ma sve što treba, ali sve dok uviđam da to ima smisla. Ne možeš razbijati predrasude kod nekog ko to ne želi.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
