3
U Americi postoji kompanija koja vam nudi mogućnost da detaljno isplanirate svoju smrt - od sahrane, do poruke koju ćete najbližima poslati nakon što više ne budete na ovom svetu.
Izabel Rodrigez (24) je u aprilu ove godine, kada je koronavirus pustošio Njujork, sastavila tvit koji bi trebalo da bude objavljen nakon njene smrti, piše „New York Times“. Ona nije umirala, a nije čak bila ni u riziku od koronavirusa, jer je iz Njujorka, gde je radila u knjižari, pobegla u svoj rodni grad u unutrašnjosti Amerike.
Za svoju posmrtnu poruku odabrala je jedan stih pesnikinje Silvije Plat, a svoju želju je uredno upisala u svoj profil na platformi „Cake“ (Kejk) – koja korisnicima nudi mogućnost da kod njih zabeleže sve svoje samrtne želje, uputstva ili potrebna dokumenta. Izabel je takođe morala da odredi osobu koju će radnici iz Kejka zvati kada ona umre. Izabrala je svoju mlađu sestru. Takođe je mogla da odabere da li će biti sahranjena ili kremirana, gde će prosuti njen pepeo ako izabere drugu opciju, kao i muziku koja će se čuti na njenoj sahrani.
Iako je možda čudno da devojka u dvadesetim već razmišlja o svojoj smrti, Izabel kaže da se na ovaj način osećala kao da ima kontrolu, i da će olakšati stvari za svoju porodicu.
It’s not always possible to create a legal advance directive. We're proud to partner with the Providence Institute for…
Posted by Cake on Петак, 10. април 2020.
Pre pandemije, kompanije koje se bave ovakvim poslom nisu imale previše uspeha, jer je teško ljudima „prodavati smrt“. Međutim, kovid 19 je sve promenio. Sada čak i „milenijalci“ razmišljaju o smrti, češće pričaju o njoj, jer su šanse velike da su nekoga izgubili u pandemiji koronavirusa.
„Stigma i tabu koji prate razgovor o smrti su se smanjili“, kaže Suelin Čen, jedna od osnivačica „Kejka“.
Ljudi su se od februara do juna čak pet puta više prijavljivali za njihove usluge nego inače. Nisu jedini – jedna druga kompanija koja se bavi istim poslom, „Lantern“, zabeležila je rast novih korisnika od 123 posto. Obe kompanije korisnicima daju zanimljive mogućnosti za „večni počinak“ – recimo, vaš pepeo može biti ispaljen u svemir. Takođe se vode parolom da „oni ne organizuju sahrane kakva je bila sahrana vaše babe“, jer mladi sigurno žele nešto drugačije.
Svi naglašavaju jednu stvar: da ne pokušavaju da profitiraju od koronavirusa. Ali jasno je da su od početka pandemije dosta proširili svoj posao, uključujući i angažovanje „deathfluencer-a“ da promovišu njihove usluge. Nadaju se da će pandemija koronavirusa uticati na to da ljudima planiranje smrti i sahrane bude sastavni deo života.
Ono što obe kompanije takođe nude su saveti ljudima pri izjavljivanju saučešća – kao i pomoć ljudskim resrusima u firmama u pomaganju ljudima koji su iskusili smrt nekoga u porodici.
„U moderno doba, nije baš najjasnije koje norme se primenjuju pri izjavljivanju saučešća. To je bilo jasno dok su ljudi bili okrenuti crkvi, ili u malim gradovima – ali smo sada daleko od toga. Više smo sekularni“, objašnjava Čen.
Istraživanja su pokazala da osobe su koje su spremne da otvoreno govore o svojoj smrtnosti srećnije i uspostavljaju bolje odnose sa drugima.
Sada ove dve start-ap kompanije takođe i sarađuju. Zanimljivo je su na čelu obe kompanije žene, koje se trude da zauzmu svoje mesto u „industriji smrti“, kojom dominiraju muškarci. Na platformi Slack pokrenule su kanal, kojem su se kasnije pridrižile i druge slične kompanije, a sada ih ima 70. Među njima su start-apovi koji se bave pretvaranjem pepela u dijamantski nakit, kao i oni koji se bave stvaranjem multimedijalnih spomenara. Zajedno rade na novim idejama koje pomažu ljudima tokom koronavirusa: recimo, osmislili su vodič za zdravstvene radnike u kojem im objašnjavaju na koji način mogu razgovarati sa svojim terminalnim pacijentima o mogućnostima koje imaju pred sam kraj života.
Još zanimljivih tekstova:
Ljudi koji vode ove kompanije imaju jedan glavni cilj: da demokratizuju planiranje smrti i palijativne nege. Prosečna cena sahrane u SAD je 7.640 dolara – što uopšte nije malo, a imati unapred razrađen plan u slučaju najgoreg za mnoge porodice smanjuje troškove.
Najzad, dobra je opcija personalizovati svoju smrt, isto kao što volimo sami da odlučujemo o svojim svadbama ili svojim garederoberima. Osećamo malo više kontrole nad onim što nikako ne možemo da iskontrolišemo.
„Nikada se nećemo vratiti na staro. Ali to je pozitivna stvar: da privatimo realnost koja nam jasno stavlja do znanja da nismo besmrtni“, zaključuje za „NY Times“ Suelin Čen.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
