46
Ne hvale svi stranci prirodne lepote Srbije i noćni život Beograda. Britanac Džon Vilijam Bils je boraveći u Srbiji uspeo da uhvati onaj jedinstven duh na koji smo mi tako ponosni, a imamo osećaj da ga drugi ne razumeju. "Evo šta sam naučio živeći u Srbiji" naslov je teksta u kojem je sabrao svoje utiske ističući da mu je zbog njih naša zemlja postala omiljeno mesto.
„Moja ljubavna afera sa Srbijom nije baš najbolje počela“, priseća se Džon Vilijam Bils, u tekstu na stranici The Culture Trip
„Moja prva poseta je bila osuđena na propast od samog početka, kao i na kraju putovanja kada su sredstva bila na izmaku. Moj drugi pokušaj je započeo najgore moguće, tad su izbili neredi širom Beograda nakon Parade ponosa 2010. godine. Međutim, ljudi u zemlji su me polako vodili i ubrzo sam shvatio da mi je bivša jugoslovenska republika postala omiljeno mesto, hteo to ili ne. Život u ovoj zemlji otvorio mi je oči za mnoge stvari, neke dobre, neke loše, neke mutne“.
Evo njegovih najupečatljivijih zapažanja.
„Srbija je, kao i mnoge druge nacije na Balkanu, pomalo ozloglašena po svojoj ogromnoj opsednutosti birokratijom. Da se stvari urade na zvaničan način u Srbiji, potrebno je vreme… Proveo sam više vremena u redovima u Beogradu nego što sam ikada želeo, čekajući da dođem na red samo da bih bio obavešten da moram da idem u drugi red. Zabavno? Apsolutno ne.
Ali strpljenje je nešto što svi moramo naučiti kako starimo. Neće vam sve biti predato na tanjiru, a ponekad treba malo da sačekamo da dođemo na red. Te trenutke ne treba gubiti, a vreme provedeno u balkanskim redovima bilo je odlično jer mi je pomoglo da se pomirim sa dosadom. Ponekad je sasvim u redu da stvari potraju.“
Mada je ovu konstataciju ubacio na drugo mesto, nije je dodatno obrazlagao. Mada, nema ni potrebe.
Pročitajte još:
„Britanija je poznata po svojoj sklonosti da lupa oko grmlja, pa je prelazak u Srbiju u tom pogledu bio pravi udarac. Srbi ne tuku okolo; umesto toga, oni pokose žbun u naletu ubeđenja i vatre. Ako nešto mislite, imajte hrabrosti da stanete iza svojih uverenja. Ova karakteristika se ponekad može pomešati sa grubošću, ali najčešće dolazi od nesporazuma i jezičkih problema“, napominje.
„Srbi se nikada ne mogu optužiti da im nedostaje strasti. Često opisivani kao ponosni ljudi, taj pridev ne može ni blizu da oslika čist entuzijazam koji građani Srbije imaju za stvari koje vole. Često sam se mučio sa relevantnim pitanjima, da bi ih srpski prijatelji izbacili na startu sa čistim entuzijazmom i uzbuđenjem.
U Srbiji, kao i svuda na planeti, ima dosta apatije. Ali kad Srbe nešto zanima, oni tome daju sve. Uradili bismo mnogo više da imamo isti entuzijazam.“
„Dok sam živeo u Beogradu, počeo je rad na kontroverznom projektu Beograd na vodi. Finansijske nepravilnosti i pranje novca u vezi sa projektom razbesneli su Srbe širom grada, a nije prošlo mnogo vremena pre nego što su izbili protesti. Protesti su uvek bili mirni, jer su Beograđani izlazili na ulice da jasno stave do znanja da uopšte nisu srećni zbog razvoja događaja.
Većina Srba je priznala da je malo verovatno da će protesti nešto promeniti, pošto je korupcija u državi duboka. Poenta, međutim, nije bila zaustaviti gradnju; trebalo je da se osigura da ljudi ne odu samo ćutke u noć. Veoma je lako biti ljut na političke situacije, ali je ipak važno izaći na ulice i to sasvim jasno pokazati.“
„Važno je da izvučete najbolje iz svake situacije koja se nalazi pred vama“, ističe kao jedan od nauka, a daje i konkretne primere.
„Godinama i godinama, Chillton je bio jedan od najcenjenijih hostela u gradu. Eksplozija jeftinih privatnih mesta za iznajmljivanje narušila je poslovanje, a hostel je bio primoran da se zatvori. Momci koji vode hostel odlučili su da ga pretvore u bar, a Chillton je od tada veliki uspeh. A tu je i cela Cetinjska pojava. Ranije pomenuti projekat Belgrade Waterfront desetkovao je kvart Savamala, ostavljajući zjapeću rupu u alternativnoj sceni noćnog života u gradu. Mnogi neustrašivi preduzetnici su bez straha izdali napuštene parcele u staroj pivari na Cetinjskoj i nastao je novi centar noćnog života.
Ponekad će vam život dati limun, a možda ćete čak morati da čekate u redu dugo vremena pre nego što se dočepate poslastica od citrusa. Na vama je, dakle, da pronađete šećer i vodu, ili tekilu i so, i da volite te limune kao da su sam život. Nemojte lagati sebe da je to nešto više od limuna (i budite sigurni da jasno kažete da niste srećni zbog limuna), ali učinite sve što možete da s njima učinite najbolje.“
