5
Šta ga je prvo šokiralo kad je otišao tamo?
Mili Veljković jedan je od onih koji svet vole da upoznaju istinski, ne kao turisti, već da osete svaki damar života mesta u koje idu. Tako je on posle života u desetak gradova od Italije do Amerike, sada godinu i po dana u Šenženu u Kini. Tamo u svojoj školi radi kao trener i profesor tenisa. Za Novu priča kako je živeti u gradu od 14 miliona stanovnika i kako je navići se na kineski sistem življenja gde je sve softverski, gde nema bakšiša ni kusura, gde vozovi idu 300 na sat, nema redova na šalterima za plaćanje i gde i mladi i stari svaki dan po parkovima – plešu.
Prvi put je u Kini bio pre tri godine – otišao je nakratko da izvidi situaciju jer je tamo hteo da pokrene svoj biznis sa tenisom, da vidi kako je biti na Istoku posle Zapada. Kad se ceo svet zatvarao zbog korone, a Kina bila najnepoželjnija destinacija, Mili je baš tada otišao tamo.
„Tad u septembru 2021. bilo je jako teško naći kartu jer su letovi bili drastično redukovani. Naravno, svi koji su dolazili u Kinu morali su da prođu rigorozne mere preventive. Nije bilo razlike da li si stranac ili Kinez, a dobijanje radne vize je bilo užasno pooštreno. Bukvalno tek ovih dana se počinje sa ponovnim uvođenjem turističkih viza.“
Konačno se u Kinu preselio pre godinu i po dana.
„Želeo sam da budem stanovnik Dalekog istoka jer sam uglavnom ceo život nakon fakulteta proveo po inostranstvu na Zapadu. Živeo sam u mnogo zapadnih zemalja, od Italije do Amerike, uspeo sam da osetim koji je to zajednički imeniitelj i onda sam poželeo da saznam istinu i o Dalekom istoku. A to se može samo ako živiš tamo, a ne kao turista.“
A zašto baš Šenžen?
„Zbog svoje klime ovaj grad ima puno teniskih škola iz celog sveta i delovalo mi je idelano da se takmičim na jednom velikom megdanu jer je ovde večito leto. Šenžen ima oko 14 miliona stanovnika i na samom je jugu Kine na obali Južnokineskog mora. Jednim delom južne obale se graniči sa Hongkongom, koji je kineski samo u administrativnom smislu. Njihov mentalitet je poprilično zapadni, mada su sve to Kinezi“, kaže Mili, kom od zgrade u kojoj živi treba pola sata da popije espreso u nekom kafiću u Hongkongu.
U tom ogromnom gradu koji odavde deluje kao košnica Mili je naišao na prilično neverovatne pojave, koje ljudima sa ovih prostora mogu da deluju kao naučna fantastika.
„Prvo u tome je organizacija i digitalizacija svega što ti padne na pamet. Tvoj telefon sa tvojim kodom je sve. To je u stvari kao da it je onaj čip ugrađen. Plaćanja su toliko jednostavna, sve se dešava u sekundi. Kada vidiš veliki red, imaš osećaj da ćeš čekati sat vremena, a ono čekaš jedan minut. Prebacivanje para sa jednog računa na drugi takođe se dešava u sekundi. I podaci o testovima na koronu su automatski stizali na telefone, a ako bi se pojavio neko inficiran, momentalno bi došla ekipa i totalno zablokirala tu zgradu ili blok. Ta brzina organizacije bukvalno liči na holivudske filmove.“
Mili kaže da ga je posebno šokiralo to što je svaka veća zgrada ograđena i ima obezbeđenje, odnosno portira, pa kad se sve sabere, ispostavlja se svaki grad ima na desetine hiljada portira.
„Šokiralo me je i to što se sve plaća digitalno i ne postoji bakšiš. I ne postoji opcija da vam vrate kusur. Kad god sam želeo da častim konobare, jurili su me i nisu dozvolili da platim više. Dakle, to ne postoji – koliko nešto košta, toliko košta i ćao. U decimalu.“
Sledeće što ga je iznenadilo je njihova opuštenost.
„Jako mi se dopada to što ne postoji rečenica – ej vidi onog šta radi. Ljudi rade šta im se prohte i niko im ne zamera niti obraća pažnju na njih. Nasred parka plešu u grupama kao Lokice, i to dva puta dnevno, ujutro oko osam sati i uveče negde oko 20. I stari i mladi izlaze i oko svojih zgrada ili po parkovima i po platoima se rekreiraju. To je najnormalnija stvar, kao što viđamo grupe mladih da puste muziku i da izvode brejkdens, to je ovde kao dobar dan. Muzika na sve strane, svako ponese svoj portabl zvučnik, pusti svoju muziku i igra, pleše. Niko te ne gleda šta radiš i bukvalno ih ne interesuje, a to se meni tako dopada, time su me najviše kupili.“
Ipak, ima stvari i koje mu se ne sviđaju.
„Ne dopada se što je ogroman broj ljudi na električnim mopedima i bukvalno su tretirani kao pešaci i uglavnom voze trotoarom, koji su srećom široki. To su 90 odsto kuriri koji rade dostavu i njih ima nebrojeno. Naručivanje svega je u abnormalno velikom procentu. Neverovatno je softverski rešeno i ako naručujete nešto iz drugog dela Kine. Takođe, onlajn kupovina je u velikoj meri jeftinija, a ponuda je takva da ima i ptičjeg mleka.“
A kad smo već kod hrane, čini se da Kinezi imaju poseban odnos prema njoj.
„Njima je ručak svetinja i to se dešava između 12 i 14 h i tada mogu i bombe da padaju – oni hoće da ručaju. Naravno da doručkuju, ali ručak i večera su im rituali i obožavaju to. Kao što rekoh, živeo sam u više u 10 svetskih gradova, ali niko ni približno nije tako posvećeno odan obredima ručka i večere. Takođe je neverovatno koliko puno naručuju hranu i kako imaju dobar metabolizam. Jako je malo gojaznih, i kod odraslih i kod dece, posebno jer vrlo ozbiljno shvataju časove fizičkog obrazovanja. Bukvalno kao vojnici rade vežbe i stvaraju navike.“
Pročitajte još:
U svemu se izdvaja jedna teškoća kada je reč o životu u Kini.
„Teško mi pada to što vrlo mali procenat njih barata engleskim jezikom. Onima koji žele da žive ovde ili provedu neko vreme preporučujem da dobro uvežbaju engleski da bi mogli da koriste raznorazne softvere za prevođenje koji se uglavnom zasnivaju na engleskom i kineskom.“
Mili priča i kakve su cene u ovom delu Kine, posebno u odnosu na Srbiju.
„Cena rentiranje stanova je poprilično slična kao u Beogradu i naravno da zavisi od dela grada i od toga koliko je zgrada nova. Što se tiče restorana, takođe je slično kao kod nas, međutim postoje manji restorani poput kafanica gde se zaista može vrlo jeftino jesti, i duplo jeftinije nego u nekoj beogradskoj. Zanimljivo je da, ako više ljudi hoće da podeli račun, cena se skeniranjem koda iste sekunde ravnomerno podeli softverski.“
Mili objašnjava i šta život tamo čini mnogo lakšim.
„Prosečna brzina vozova je 300 km na sat i ja do druge škole tenisa s kojom sarađujem vozom pređem 800 km za tri sata. Unutar voza bukvalno izgleda kao da si u avionu.“
Za kraj Mili ima poruku za one koji bi da odu u Kinu zbog posla.
„Neverovatno je koliko ulažu u obrazovanje, to je bukvalno fascinantno. Ali mada su ranije mnogi dolazili ovde da predaju engleski – svi koji su završili filologiju, sada poslednjih godina to mogu samo osobe kojima je engleski maternji jezik“, zaključuje Mili.
