0
Prvih 10 minuta serije "Sablja" najbolje oslikavaju političko-društvenu situaciju Srbije u vreme mandata premijera Zorana Đinđića. Dragan Mićanović u ulozi Đinđića ulazi u automobil sa obezbeđenjem i dobija dnevnu štampu, ali jedne novine nije dobio. One na kojima je na naslovnoj strani njegova fotografija sa naslovom: "Ako Đinđić preživi, Srbija neće".
Politički analitičari godinama unazad uvereni su da bi istorijski put Srbije bio potpuno drugačiji da nije došlo do njegovog ubistva. Jedna od najčešćih tački koja se pominje kada je u pitanju njegova likvidacija je – nije mu oprošteno što je izručio Slobodana Miloševića u Hag. Mada, posmatrajući poslednje mesece života pokojnog premijera atmosfera u društvu, a pre svega u medijima je bila krajnje antogonistički nastrojena prema Đinđiću. Pa, je i taj zlokobni naslov „ako on preživi, Srbija neće“, i izjava bivšeg predsednika Srbije, u to vreme člana opozicije, Tomislava Nikolića da je i „Tito pred smrt ima povređenu nogu“ stvorila atmosferu u kojoj je bilo moguće njegovo ubistvo.
Naime, u seriji „Sablja“ scena koja dobro oslikava večitu polarizaciju društva i duboko ukorenjenu mržnju neistomišljenika prema Đinđiću predstavljena je na verodostojan, ruku na srce krajnje jeziv, ali verodostojan način.
U prvoj epizodi trenutak kada su je na radiju objavljeno da je Zoran Đinđić mrtav, taksista zaustavlja automobil, izlazi iz automobila, udara rukom u sirenu psuje ubijenog premijera opisujući ga kao „izdajnika“, radujući se što ga više nema. Dakle, kao što je naslov sugerisao Đinđić nije preživeo, ali da li je Srbija?
Jedan od najvećih problema našeg društva je zaborav. I dok se neprestano ponavlja „ne smemo da zaboravimo ovo“, „ovo nas je obeležilo za života“, „ovaj narod to neće oprostiti“, zaborav pre ili kasnije se spusti na našu kolektivnu svest.
Pročitajte još
Prošli smo kroz ratove, ali smo ih zaboravili, pa se ekstremna desnica i pseudo rodoljubi pozivaju na „borbu do krvi“. Zaboravili smo inflaciju, ali nam se ponovo dogodila, nije možda hiperinflacija, ali pitanje je kako uopšte spajamo kraj sa krajem.
Zaboravili smo da su pojedini ljudi iz trenutne vladajuće „elite“ devedesetih bili na čelnim državnim pozicijama uterivali strah, kontrolisali medije i bili smo sigurni da se to više neće ponoviti. Zaboravili samo ih, ali oni su opet tu.
Zaboravili smo izjave važnih političkih figura, njihove postupke i način na koji su se ophodili prema svom narodu. Zaboravili, pa sve ispočetka ponovili.
Sve ono što smo zaboravili vratilo se da nas ujede za isto bolno mesto. Neka zaječi, neko ćuti i trpi, a neko samo guta lekove da bol što brže prođe, da bi zaboravio.
Đinđić nije preživeo, a Srbija, pa jedva diše, što najviše govori o nama.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
