0
"BBC" portal "Science Focus" izveo je eksperiment u kojem su proveravali da li političari u intervjuima govore istinu ili lažu. Televizijska publika imala je zadatak da proceni ko laže, a ko je bio iskren i govorio istinu. Ali, nijedan nije pristao na saradnju.
Umesto toga, novinar je „uskočio u pomoć“ i glumio i dobrog i lošeg policajca. Naime, on je intervjuisan dva puta i oba puta mu je postavljeno pitanje – koji mu je omiljeni film. Jednom je salagao, a drugi put je rekao istinu, piše „Science Focus„.
„Završili smo sa oko 30.000 poziva i ono što smo videli je da je javnost radila isto na televiziji kao i u laboratorijskim eksperimentima – nisu mogli da razaznaju kada je lagao“, kaže profesor psihologije Ričard Vajzmen, a prenosi „Sciencefocus“.
Kada je transkript stavljen na radio, mogućnost publike da prepozna laž drastično se povećala.
„Vizuelni znaci su veoma kontrolisani. Kako gestikuliramo, osmehujemo se i gledamo, to je pod našom kontrolom. Kada dođete do reči koje izgovaramo i kako ih izgovaramo, to nije nešto o čemu mnogo razmišljamo. I tu dolazi do otkrića. Zato su ljudi, kada smo otklonili vizualni deo, umeli da prepoznaju ko laže, a ko govori istinu“, navodi Ričard.
Psiholog navodi da je mit da ljudi koji skreću pogled – lažu.
„To je najveći mit u svetu psihologije, testiran bezbroj puta. Anksiozni ljudi skreću pogled, stidljivi ljudi skreću pogled, oni koji zaborave nešto pa pokušavaju da se sete, takođe to rade. Takvo etiketiranje je pogrešno“.
Pokreti tela, kako navodi, imaju malo naznaka u laganju. Ključ uvek leži u načinu pričanja priče i glasu.
„Tražite oklevanja, veću distancu između kraja pitanja i početka odgovora, nedostatak detalja. Laganje je kognitivno teško. U laži, morate razmisliti o tome šta osoba zna, šta će se uklopiti u priču, šta ste već rekli. Takve stvari opterećuju nečiji um, a glas i tok priče to uvek odaju“, objašnjava Vajzmen.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
