0
Na grudima Ivane Ranisavljević ožiljci i dalje šapuću reči izgovorene tokom performansa “I love you, I’m sorry, Please forgive me, Thank you”. Zašila je svoje usne u performansu "Am I". Na taj je, kaže, najviše ponosna. Sada, ova smela umetnica radi na novom projektu
„Tematika koju obrađujem su negativni aspekti i zamke balkanskog patrijarhalnog sistema, kao i njegova blaga i uticaji na položaj žene danas u istom tom sistemu, uticaj porodičnog stabla na razvoj svesti i evoluciju individue, a samim tim i čovečanstva“, kaže Ivana u razgovoru za portal Nova.rs.
Otkriva nam da će projekat uključiti izvođenje tri performansa i svetlosne instalacije, a planira da ga predstavi krajem septembra i to u u selu Kožuar, gde se nalazi njena dedovina po ocu. Tu, u selu, pronašla je i utočište od celog ludila pandemije koronavirusa.
„U tom talasu ja sam poštovala preporučena, da ne kažem nametnuta, pravila i mere zaštite, trudila se da sačuvam sopstvenu centriranost i mir, osluškivala sve što dolazi od medija, ali prihvatala s rezervom, posmatrala ljude oko sebe i njihovo ponašanje na novonastalu situaciju, i ubrzo rešila da odem u selo sa svojim partnerom, sa ocem o kojem se već dve godine brinem, jer ima depresiju, i sa svoje tri mačke i psom. U selu sam se predano bacila na svoj umetnički projekat na kojem već neko vreme radim, prestala u potpunosti da gledam tv i prepustila stvaralačkoj energiji sa uživanjem i entuzijazmom“, objašnjava Ivana.
Kaže oseća se dobro, „kao i uvek kad radi“, kad je neka tema „potpuno osvoji“. Tad krvari za umetnost – bukvalno.
„Teme koje sam do sad obrađivala možda su publici vizuelno i emocionalno delovale neprijatno, meni samo fizički, ali moja osećanja u procesu stvaranja i realizaciji rada su uživanje i entuzijazam na nekom višem nivou (duhovnom)“, objašnjava Ivana uz smeh.
Prvi performans kojim si svoje telo učinila medijem bio je „I love you, I’m sorry, Please forgive me, Thank you“… O čemu se tu radi?
Performans „I love you, I’m sorry, Please forgive me, Thank you“ izvela sam u Prištini u okviru projekta Baushtelle: Balkan Temple, u kojem je učestvovalo oko 30 umetnika iz Ciriha, Beograda i Prištine, 2015. godine. Tema projekta je bila „U šta ti veruješ“ i ja sam izvela tri različita projekta – verujem u ljubav, slobodu i moć umetnosti da menja svet. Za vreme šestočasovnog izvođenja, izgovaram na engleskom i srpskom jeziku četiri rečenice/mantre, preuzete iz tradicionalne havajske prakse, a urezujem ih skalpelom na prednjoj strani svog torzoa na albanskom jeziku, s kosovskim dijalektom. Ispred nje je ovčja koža, kao univerzalni simbol žrtve. U ovom performansu bavim se, pre svega pitanjem ljubavi, zatim preuzimanjem odgovornosti za svoje i tuđe postupke, davanjem oprosta i izmirenja; pitanjem nacionalnog i jezičkog identiteta i konflikta kao posledice neosvešćenog, nesavesnog i neetičnog pozivanja na iste.
Nosiš mnogo ožiljaka na koži… Koji su ti najbolniji? Zašto?
Fizički najbolniji je bio čin zašivanja usana, iglom i pamučnim koncem u performansu „Am I“, ali od toga ožiljci nisu ostali. Najbolniji je, verovatno, jer su u usnama prisutni nervni završeci, te su usne najosetljiviji receptor na našem telu. A ostali, vidljivi ožiljci, nastali zasecanjem kože hirurškim skalpelom, u nekoliko različitih performansa, sada su tu kao zapisi i tragovi na koži, tada iskazanih ideja, težnji, verovanja izvedenih isključivo kao umetnički čin. Bol je samo pratilac koji u datom trenutku može biti ujedno sredstvo premoštavanja svesti na viši nivo, ali i pomoćnik koji podseća da se treba vratiti telu, biti prisutan u njemu.
Kako ljudi reaguju na tvoje ožiljke?
Oni direktni me s radoznalošću pitaju za njih, mnogi ne komentarišu ali mi izrazi njihove zbunjenosti i najčešće predrasuda ne promiču. Za ove prve otvorena sam da satima odgovoram i objašnjavam, za ove druge tu vrstu problema koji imaju ne rešavam niti trošim energiju, kako kažu „Niko nije toliko gluv kao neko ko ne želi slušati“.
Kako ljudi reaguju na tvoju umetnost? Jesu li „šokirani“?
Pretpostavljam da ima šokiranih u publici, neki od njih su verovatno oni koji su napustili prostor gde sam neke performanse izvodila. Uglavnom reaguju emocionalno, saosećajno, s poštovanjem i podrškom, ali bilo je i onih koji tiho negoduju, zgražavaju se, pa i provociraju, sve zavisi od kulture publike. Dodala bih da u Srbiji, treba još mnogo raditi na obrazovanju i kulturnom širenju svesti publike, naročito u oblasti izvođačkih umetnosti.
Pročitajte još:
Šta je „najšokantnije“ što si ti videla u životu?
Uvek se šokiram ljudskom glupošću, bilo da je ona prisutna u životu ili umetničkom performansu.
Na koji svoj rad si najviše ponosna?
Na performans „Am I“ u kojem se bavim pitanjem ljudskih prava i sloboda. Fizički i mentalno je bio najizazovniji naročito u prvom izvođenju (postoje dva izvođenja), koje je trajalo zadatih 6 sati. Dva i po sata zašivanja usana u toku čitanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i slobodama, u refleksu iz ogledala pred sobom (stoga mentalno izazovan), i tri i po sata mirnog i fokusiranog sedenja do trenutka isteka vremena.
Kakav je osećaj kad su ti zašivena usta?
Veoma bolan i neprijatan je sam proces zašivanja, u periodu mirovanja bol nije prisutan možda zbog prisustva adrenalina u organizmu.
Šta je najvrednije što si žrtvovala za umetnost?
Tu žrtva ne postoji. Za umetnost se svojevoljno, nesebično i sa žarom daješ ceo.
Nedavno si učestvovala u postavci „Čistač“ Marine Abramović. Šta misliš o njoj kao ličnosti, a šta o njoj kao umetnici?
Sa Marinom nisam imala direktnu saradnju već sa njenim najbližim saradnicima, koji su vodili radionicu pred otvaranje i bili sa nama za vreme njene retrospektivne izložbe “Čistač” u Beogradu, stoga je kao ličnost ne poznajem. Kao umetnicu je cenim, a naročito se divim njenim radovima iz mladosti, beogradskom periodu i periodu saradnje sa umetnikom Ulajem. Za poštovanje jeste njeno istrajavanje na svetskoj sceni umetnosti sve protekle godine/decenije. Umetnik ima parvo da ponekad “posrne” u svom radu, hoću reći da je dozvoljeno napraviti radove različitog kvaliteta i intenziteta u toku razvoja umetničke prakse, jer su na neki način povezani i prethode jedni drugim. Publika treba da nauči da otvoreno pristupi i doživi nečije delo, a predrasude i maliciozne osude ostavi iza leđa, tako samo može da dobije. Umetnik ne sme da podlegne slavi, jer onda može doći do ponavljanja i komercijalizacije u svom stvaralaštvu, a Marina iako je možda imala “izlete” na polju komercijale, želim da verujem da slavi nije podlegla.
Kako je bilo stajati po ceo dan, nepokretno, bez odeće u Muzeju?
Naporno za telo, izazovno za um.
Pročitajte još:
Šta za tebe sve znači žensko telo?
Ne mogu govoriti uopšteno o ženskom telu, već samo o telu, koje treba da bude naš Dom. U njemu treba da se osećamo prirodno, opušteno i prijatno, što znači da ga dobro poznajemo. Treba ga održavati čistim/zdravim ali nekad dozvoliti da postoji malo haosa, koji uključuju povremene ugođaje koji nisu oličenje zdravog života, u mom slučaju slatkiše. Naša svest o telu kao da nije dovoljno razvijena, čak je sve više zamagljena pod uticajem korporativnog Sistema. Osvešćenost podrazumeva ljubav i brigu o sopstvenom organizmu, isključivanje svih preterivanja koja vode ka ropstvu tj. zavisnosti, bilo fizičkoj ili psihičkoj, ali i brigu o emocionalnom, intelektualnom i duhovnom telu koji su međusobno povezani i treba da funkcionišu izbalansirano da bi čovek evoluirao. Moja svest o telu je počela da se širi ulaskom u performans umetnost. Svest o telu prevazilazi njegovo seksualno određenje/pol.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
