Priča srpske umetnice koja zašiva usne i seče se skalpelom

"Tematika koju obrađujem su negativni aspekti i zamke balkanskog patrijarhalnog sistema, kao i njegova blaga i uticaji na položaj žene danas u istom tom sistemu, uticaj porodičnog stabla na razvoj svesti i evoluciju individue, a samim tim i čovečanstva", kaže Ivana u razgovoru za portal Nova.rs.Otkriva nam da će projekat uključiti izvođenje tri performansa i svetlosne instalacije, a planira da ga predstavi krajem septembra i to u u selu Kožuar, gde se nalazi njena dedovina po ocu. Tu, u selu, pronašla je i utočište od celog ludila pandemije koronavirusa.

embed]https://www.instagram.com/p/CDJfJ3cJrT2/

/embed]"U tom talasu ja sam poštovala preporučena, da ne kažem nametnuta, pravila i mere zaštite, trudila se da sačuvam sopstvenu centriranost i mir, osluškivala sve što dolazi od medija, ali prihvatala s rezervom, posmatrala ljude oko sebe i njihovo ponašanje na novonastalu situaciju, i ubrzo rešila da odem u selo sa svojim partnerom, sa ocem o kojem se već dve godine brinem, jer ima depresiju, i sa svoje tri mačke i psom. U selu sam se predano bacila na svoj umetnički projekat na kojem već neko vreme radim, prestala u potpunosti da gledam tv i prepustila stvaralačkoj energiji sa uživanjem i entuzijazmom", objašnjava Ivana.Kaže oseća se dobro, "kao i uvek kad radi", kad je neka tema "potpuno osvoji". Tad krvari za umetnost - bukvalno."Teme koje sam do sad obrađivala možda su publici vizuelno i emocionalno delovale neprijatno, meni samo fizički, ali moja osećanja u procesu stvaranja i realizaciji rada su uživanje i entuzijazam na nekom višem nivou (duhovnom)", objašnjava Ivana uz smeh.

Prvi performans kojim si svoje telo učinila medijem bio je "I love you, I’m sorry, Please forgive me, Thank you"... O čemu se tu radi?Performans "I love you, I’m sorry, Please forgive me, Thank you" izvela sam u Prištini u okviru projekta Baushtelle: Balkan Temple, u kojem je učestvovalo oko 30 umetnika iz Ciriha, Beograda i Prištine, 2015. godine. Tema projekta je bila "U šta ti veruješ" i ja sam izvela tri različita projekta - verujem u ljubav, slobodu i moć umetnosti da menja svet. Za vreme šestočasovnog izvođenja, izgovaram na engleskom i srpskom jeziku četiri rečenice/mantre, preuzete iz tradicionalne havajske prakse, a urezujem ih skalpelom na prednjoj strani svog torzoa na albanskom jeziku, s kosovskim dijalektom. Ispred nje je ovčja koža, kao univerzalni simbol žrtve. U ovom performansu bavim se, pre svega pitanjem ljubavi, zatim preuzimanjem odgovornosti za svoje i tuđe postupke, davanjem oprosta i izmirenja; pitanjem nacionalnog i jezičkog identiteta i konflikta kao posledice neosvešćenog, nesavesnog i neetičnog pozivanja na iste.Nosiš mnogo ožiljaka na koži... Koji su ti najbolniji? Zašto?Fizički najbolniji je bio čin zašivanja usana, iglom i pamučnim koncem u performansu "Am I", ali od toga ožiljci nisu ostali. Najbolniji je, verovatno, jer su u usnama prisutni nervni završeci, te su usne najosetljiviji receptor na našem telu. A ostali, vidljivi ožiljci, nastali zasecanjem kože hirurškim skalpelom, u nekoliko različitih performansa, sada su tu kao zapisi i tragovi na koži, tada iskazanih ideja, težnji, verovanja izvedenih isključivo kao umetnički čin. Bol je samo pratilac koji u datom trenutku može biti ujedno sredstvo premoštavanja svesti na viši nivo, ali i pomoćnik koji podseća da se treba vratiti telu, biti prisutan u njemu.Kako ljudi reaguju na tvoje ožiljke?Oni direktni me s radoznalošću pitaju za njih, mnogi ne komentarišu ali mi izrazi njihove zbunjenosti i najčešće predrasuda ne promiču. Za ove prve otvorena sam da satima odgovoram i objašnjavam, za ove druge tu vrstu problema koji imaju ne rešavam niti trošim energiju, kako kažu "Niko nije toliko gluv kao neko ko ne želi slušati".

embed]https://www.youtube.com/watch?v=3H-Sk69EziU

/embed]Kako ljudi reaguju na tvoju umetnost? Jesu li "šokirani"?Pretpostavljam da ima šokiranih u publici, neki od njih su verovatno oni koji su napustili prostor gde sam neke performanse izvodila. Uglavnom reaguju emocionalno, saosećajno, s poštovanjem i podrškom, ali bilo je i onih koji tiho negoduju, zgražavaju se, pa i provociraju, sve zavisi od kulture publike. Dodala bih da u Srbiji, treba još mnogo raditi na obrazovanju i kulturnom širenju svesti publike, naročito u oblasti izvođačkih umetnosti.Šta je "najšokantnije" što si ti videla u životu?Uvek se šokiram ljudskom glupošću, bilo da je ona prisutna u životu ili umetničkom performansu.Na koji svoj rad si najviše ponosna?Na performans "Am I" u kojem se bavim pitanjem ljudskih prava i sloboda. Fizički i mentalno je bio najizazovniji naročito u prvom izvođenju (postoje dva izvođenja), koje je trajalo zadatih 6 sati. Dva i po sata zašivanja usana u toku čitanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i slobodama, u refleksu iz ogledala pred sobom (stoga mentalno izazovan), i tri i po sata mirnog i fokusiranog sedenja do trenutka isteka vremena.

embed]https://www.instagram.com/p/CDgLWIhpEc9/

/embed]Kakav je osećaj kad su ti zašivena usta?Veoma bolan i neprijatan je sam proces zašivanja, u periodu mirovanja bol nije prisutan možda zbog prisustva adrenalina u organizmu.Šta je najvrednije što si žrtvovala za umetnost?Tu žrtva ne postoji. Za umetnost se svojevoljno, nesebično i sa žarom daješ ceo.

embed]https://www.youtube.com/watch?v=SXgf7Et5nwk

/embed]Nedavno si učestvovala u postavci "Čistač" Marine Abramović. Šta misliš o njoj kao ličnosti, a šta o njoj kao umetnici?Sa Marinom nisam imala direktnu saradnju već sa njenim najbližim saradnicima, koji su vodili radionicu pred otvaranje i bili sa nama za vreme njene retrospektivne izložbe “Čistač” u Beogradu, stoga je kao ličnost ne poznajem. Kao umetnicu je cenim, a naročito se divim njenim radovima iz mladosti, beogradskom periodu i periodu saradnje sa umetnikom Ulajem. Za poštovanje jeste njeno istrajavanje na svetskoj sceni umetnosti sve protekle godine/decenije. Umetnik ima parvo da ponekad “posrne” u svom radu, hoću reći da je dozvoljeno napraviti radove različitog kvaliteta i intenziteta u toku razvoja umetničke prakse, jer su na neki način povezani i prethode jedni drugim. Publika treba da nauči da otvoreno pristupi i doživi nečije delo, a predrasude i maliciozne osude ostavi iza leđa, tako samo može da dobije. Umetnik ne sme da podlegne slavi, jer onda može doći do ponavljanja i komercijalizacije u svom stvaralaštvu, a Marina iako je možda imala “izlete” na polju komercijale, želim da verujem da slavi nije podlegla.

embed]https://www.instagram.com/p/B5h-NvoJxS7/

/embed]Kako je bilo stajati po ceo dan, nepokretno, bez odeće u Muzeju?Naporno za telo, izazovno za um.Šta za tebe sve znači žensko telo?Ne mogu govoriti uopšteno o ženskom telu, već samo o telu, koje treba da bude naš Dom. U njemu treba da se osećamo prirodno, opušteno i prijatno, što znači da ga dobro poznajemo. Treba ga održavati čistim/zdravim ali nekad dozvoliti da postoji malo haosa, koji uključuju povremene ugođaje koji nisu oličenje zdravog života, u mom slučaju slatkiše.  Naša svest o telu kao da nije dovoljno razvijena, čak je sve više zamagljena pod uticajem korporativnog Sistema. Osvešćenost podrazumeva ljubav i brigu o sopstvenom organizmu, isključivanje svih preterivanja koja vode ka ropstvu tj. zavisnosti, bilo fizičkoj ili psihičkoj, ali i brigu o emocionalnom, intelektualnom i duhovnom telu koji su međusobno povezani i treba da funkcionišu izbalansirano da bi čovek evoluirao. Moja svest o telu je počela da se širi ulaskom u performans umetnost. Svest o telu prevazilazi njegovo seksualno određenje/pol.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram