22
Dragoljub Stojković, autor romana „Sedef magla“, upoznaje nas s istorijskom pričom koja mu je bila u fokusu - o ženi koja se usudila da puca na kralja.
Srbija, 1882. godine. Jelena Ilka Marković, udovica Jevrema Markovića, pucala je na kralja Milana Obrenovića kako bi osvetila muža. Metak, ipak, nije pogodio metu, a ona je posle hapšenja nađena mrtva u zatvorskoj ćeliji. Ilka je upisana kao prva atentatorka u srpskoj istoriji i njenu priču možda nećete zapamtiti iz istorijskih udžbenika, ali upravo je ona osnova romana „Sedef magla“ Dragoljuba Stojkovića, čija će promocija biti održana 19. novembra u knjižari Delfi u SKC-u.
„Priča o atentatu se zna, zapisnici sa suđenja i drugi dokazi, uglavnom pisma, čuvaju se u Arhivu Beograda. Kako sam naišao na nju, ne sećam se tačno, znam da sam godinama razmišljao da bi od te priče mogao da ispadne dobar roman. Obrenovići su mi uvek bili zanimljivi, pa sam tako negde video i podatak o atentatu. To je bio treći po redu, pre Ilkinog desili su se takozvani smederevski nameštaj, kad je neko pretesterisao grede pod poljskim klozetom i Milan je upao u septičku jamu gde se umalo udavio, a onda je i na Terazijama iza njegovih kočija eksplodirala bomba, mada izgleda da je tad namera bila pre da ga uplaše nego da ga ubiju. Posle Ilkinog desio se još Ivandanjski atentat, a i tad su, kao i u Ilkin, bili umešani radikali. Zapravo, svaki vladar iz dinastije Obrenovića je ili smaknut ili je bar postojala žarka želja da se to učini. Knjaz Miloš i kralj Milan su uspešno preživljavali, dok knez Mihailo i kralj Aleksandar nisu bili te sreće“, podseća Stojković u razgovoru za Novu. Po njegovom romanu „Sedef magla“ snimljen je istoimeni film, te serija „Sumpor“ u režiji Milorada Milinkovića, a Stojković nas bliže upoznaje s Ilkom Marković.
Ilka Marković je personifikacija uzaludnosti
„Od svih atentata na kralja Milana Obrenovića, a bilo ih je prilično zanimljivih i po motivu i po načinu izvedbe, najbliža uspehu bila je žena koja je sve pripremila i obavila sama. Baš je bila blizu, promašila je sa svega nekoliko koraka udaljenosti. A taj promašaj kao da je bio kruna njenog života koji se, nažalost, sastojao od niza nesreća.
Negde sam već rekao da mi se Ilka Markovića učinila personifikacijom uzaludnosti, baš nikako nije imala sreće u životu. Prvi muž je sakrio od nje da boluje od tuberkuloze, recimo, ostala je udovica pre dvadesete godine. Onda se udala za Jevrema, starijeg brata Svetozara Markovića. On je streljan u vreme turskih ratova, 1878. godine, navodno zbog pobune. Biće da je Milan taj događaj, poznat kao Topolska buna, kad je vojska odbila da se bori s Turcima jer je bila slabije naoružana i opremljena, iskoristio da se reši političkog protivnika i da nanaese udarac Narodnoj radikalnoj stranci Nikole Pašića.
Jevrem Marković je bio blizak Pašićevim radikalima, koji su u tom času bili u lošim odnosima s dinastijom, a taj odnos se tokom godina menjao. Osim veleizdaje, Jevrem je osuđen i za druge zločine, među kojima je bila i iznuda, što nikad nije dokazano. Streljan je i pored mnogih peticija da bude pomilovan. Peticije nisu slali samo Jevremovi istomišljenici, već i politički protivnici, kao i mnogo uglednih građana izvan političkog života. Kralj je lično insistirao da bude pogubljen, a pritom – što je Ilku posebno bolelo – nije mu dopušteno da se vidi sa ženom, čak mu ni popa nisu doveli.
Ilka je potom četiri godine pokušavala da dobije dozvolu za prenos njegovog tela u porodičnu grobnicu, pošto je zakopan na mestu streljanja, na nekoj livadi kod Aranđelovca, bez ikakvog obeležja. Tokom tih godina, ona je postala čvrsto rešena da ubije kralja. Konačno je dobila dozvolu da prenese telo – uslov je bio da to učini noću, sama, kako „radikali ne bi činili politički cirkus“, a pomagao joj je novinar i tadašnji radikal Pera Todorović, jer ipak sama nije mogla da to učini. To se desilo u maju 1882. godine, a u oktobru je pucala na kralja u Sabornoj crkvi u Beogradu“.
Promašila je.
„Uhapšena je, osuđena na smrt, a onda joj je kralj lično preinačio presudu na 20 godina robije. Nije je to spaslo, vrlo brzo po dolasku u požarevački zatvor, nađena je obešena peškirom za krevet. Niko nije verovao da se obesila, kako je obdukcija utvrdila (mada lekari nisu bili jednoglasni). Razgovarao sam s lekarima o tom načinu vešanja, mnogo je verovatnije da je ona udavljena, a vešanje iscenirano.“
„Meni je odmah zasmetalo to što su optuživali kralja – zašto bi slao nekog da je udavi u mraku, kad je mogao da javno kazni atentat? Već je bila osuđena na smrt, čak je na sudu izgovorila da „rado daje da joj se skine glava, žao joj je samo što je promašila“. Onda sam to povezao s činjenicom da ona svoju nameru da puca u kralja uopšte nije krila. Govorila je to pred svima s kojima se viđala, a to su bili Nikola Pašić, Pera Todorović, Kosta Taušanović i drugi radikalski prvaci, koji su se često sastajali u kući Ilkine sestre i zeta.
Sigurno je da su svi znali za njenu nameru, niko prstom nije mrdnuo niti obavestio kralja, osim Ilkine prijateljice Lene Knićanin. Ona je najpre bila saučesnica, pomagala je Ilki u pripremama, da bi se u jednom trenutku, kako se atentat bližio, uplašila i pokušala da izda njenu nameru, Nije mogla da dođe do kralja lično, ali se obraćala ministru policije Milutinu Garašaninu i drugim zvaničnicima. Njihov odgovor na njena upozorenja glasio je: „Ženska pamet“. Da sam bio na mestu kralja Milana, pre bih osudio svoje saradnike nego atentatore. A onda je prvo Lena nađena obešena u zatvoru, pre suđenja, sa zvaničnim saopštenjem isim kao i kod Ilke: samoubistvo vešanjem. I u ovom slučaju lekarska komisija je bila podeljena, bilo je lekara koji su smatrali da se nije obesila sama.
Inače, posle atentata, žandarmi su hapsili koga su stigli, čak i ljude koji Ilku nisu ni poznavali. Ako su radikali znali, ćutali i čekali da vide šta će biti, da bi u slučaju neuspeha oprali ruke, loše su računali: Milan ništa nije hteo da dokazuje, nego da se obračuna sa svima koji su mu bili sumnjivi. Pohapšen je ceo glavni odbor, samo je Nikola Pašić napustio zemlju na vreme – pre nego što je pucala. Isto tako i Pera Todorović. Tako da, zapravo, ima mnogo onih kojima su i Ilka Marković i Lena Knićanin smetale više nego kralju. Onima koji su se kralja plašili, a to je uglavnom cela politička scena u Srbiji.“
A šta bi bilo da je pogodila?
„Kao što sam rekao, Ilka je bila vrlo blizu da uspe. Da je pogodila, ko zna šta bi se desilo. Petar Karađorđevič u to vreme hajdukuje u Bosni pod imenom Petar Mrkonjić. Blizu je, u stalnom kontaktu s radikalima. Milanov sin Aleksandar ima šest godina. Da li bi posle Milanove smrti bilo nekoga da održi dinastiju Obrenovića, ili bi se Karađorđevići vratili?
Sve se dešava u trenutku kad je Srbija povratila status kraljevine, prvi put posle Nemanjića, praktično. Bila je podeljena na austrofile i rusofile, po običaju. Verujem da bi bez kralja Milana dinastija Obrenovića već tad pala, a šta bi to donelo, možemo sada da nagađamo. Verovatno ne bi bilo Timočke bune ni poraza u ratu s Bugarima, ali ni prve pruge koja je izgrađena od austrougarskih koncesija.
S ove distance, ne umem da kažem kako bi to uticalo na današnju sliku Srbije. Čini mi se nikako, jer se između desilo suviše događaja koji su nas oblikovali, a na koje niko nije mogao da utiče. Moguće da nisam u pravu. Ako nešto u mom romanu povezuje ovo i ono vreme, to je uverenje da ničeg novog nema ni u politici ni u kriminalu ni u drugim aspektima društva, da se ništa ne menja jer su ljudi uvek ljudi. Takvi smo kakvi smo, napreduje samo tehnologija.“
Istražujući ovaj slučaj, Stojković je u Arhivu Beograda našao izveštaje iz istrage, sa suđenja, zatim zaplenjena pisma Ilke i Lene Knićanin.
„Uspeo sam da dešifrujem veći deo, iako je sve veoma nečitko i pisano vrlo arhaičnim jezikom. Pomogla mi je i knjiga Dobrivoja Jovanovića „Jevrem Marković – ispred svog vremena“, u kojoj je jedno poglavlje posvećeno Ilkinom atentatu. Kako je Jevrem optužen i za iznudu, novac mu je zaplenjen, ali su njegovi lični predmeti vraćeni Ilki. A među ličnim predmetima, najviše je bilo oružja. Puške, revolveri, noževi, sablje… Tako Ilka ispade trgovac oružjem, jer je sve to prodavala i od toga živela tokom te četiri godine, koliko je trebalo da dobije dozvolu da Jevrema sahrani kao čoveka. Zadržala je samo jedan revolver, taj iz kog je pucala na kralja. Na kraju, država ne samo da se oglušila na upozorenja Lene Knićanin zato što je bila žena, nego je još i naoružala atentatorku. Ja bih rekao da je srpska birokratija bila u ozbiljnoj panici od kraljevog besa, a i trebalo je da bude. Mogli su da spreče da mu taj metak ne završi na centimetar-dva od glave“, objašnjava Stojković, a otkriva nam još jedno zanimljivo saznanje o životu u Beogradu tog vremena na koje je usput naišao.
„Na suđenju je i jedna žena, izvesna Marija Živković, zahtevala odštetu „na ime dangube“ i tražila da se Ilka najstrožije kazni. Metak namenjen kralju je rikošetirao i pogodio je u nogu, pa nije mogla da radi neko vreme. A bila je zaposlena u advokatskoj kancelariji. Ja sam do tog trenutka mislio da niko nije ženama davao toliku odgovornost, te da su se samo sporadično pojavljivale ženske osobe koje su se isticale uprkos tadašnjim običajima i društvenoj svesti. Draga Ljočić, recimo, ili Milica Stojadinović Srpkinja. Ali čaršija je na njih više gledala kao na neko čudo. U praksi, žene su eventualno služile kao služavke i dadilje u bogatim kućama. Pojava te žene me je demantovala, što mi se dopalo. Kasnije sam istražio, našao da ih je bilo u profesijama koje su bile rezervisane za muškarce. Srbija je, nekako, uza svu muku i zatucanost, uspevala da ima i svetle momente. Zato u romanu, kao i u filmu i seriji, ima dosta ženskih likova koji odskaču iz učmalosti sredine“, napominje.
A tu je i Branislav Nušić.
„Radnja romana, kao i filma i serije, dešava se sedam godina posle atentata, kada novi događaji ožive već zaboravljenu priču. U tom trenutku, Nušić je u istom zatvoru u kom je bila Ilka. On je tamo završio zbog pesme „Pogreb dva raba“, u kojoj je „uvredio ličnost kralja i sen matere kraljevog spasioca“. Spasilac je kraljev ađutant, pukovnik Dragutin Franasović. To je čovek koji je Ilku sprečio da u Sabornoj crkvi ispali i drugi hitac, kojim bi možda i pogodila. A Nušića je sahrana njegove majke, kojoj je kralj prisustvovao (dok je ignorisao sahranu junaka iz rata s Bugarima Mihaila Katanića), inspirisala na čuvene stihove „ zato i vi ne muč’te se džabe, srpska deco, postanite babe“. Tako je pukovnik Franasović povezan i sa Ilkom i sa Nušićem, a kako je Nušić u tom trenutku bio, takoreći, na izvoru informacija, i sa obzirom na ono što znamo o njegovom karakteru, ja sam odlučio da mu dam ulogu insajdera u romanu. Ipak pišem fikciju, gde je tako nešto dozvoljeno. Nisam, naravno, menjao događaje koji su se desili, ali sam dao sebi slobodu da popunjavam mnoge rupe koje su u toj priči ostale. Ne znam da li se sve tako desilo, ali moglo je.“
