19
Pušači znaju... Možeš da ostaneš bez svega, ali prazna pakla tokom policijskog časa je beznađe, patnja, stres, bes. Pitam se - čemu sve ovo.
U petak sam radila ceo dan, nisam ni razmišljala koji je dan, šta će biti sutra. Ovih dana danas je ionako isto kao juče, identično kao sutra. Noćas u jedan, dok me hvatao prvi san, setim se da je počeo policijski vikend i da imam još tri cigarete u pakli. Zaspim, imam noćne more. Ustanem sva znojava u tri i zapalim onu jednu od tri. Uspavam se uz pomisao – snaći ću se nekako sutra.
Nije potrebno da me bilo ko opljune jer sam danas to već uradila sama, ko mi je kriv što su mi pljuge važnije od ‘leba da jedem, jadna sam, slaba i nikakva i znam li ja kakve sve probleme ljudi imaju ovih dana, a u glavi mi samo ona kutija puna otrova.
Kriza mora da se reši, a ne da se kuka.
Još o koronavirusu:
Ustanem ujutru i krenem da okrećem dostave hrane koje rade. Šaljem i poruke preko Fejsa. Pitam da li mogu da naručim i pljuge uz hranu. Na tri različita broja mi kažu da ne može. Nema. Verovatno su prevrtali očima i krstili se levom nogom. Baš me briga.
Setim se onda onih potrčko službi po gradu. Mnogi ne rade, jedva dobijem jedne. Sunce ovog mog karaburmskog neba me momentalno ogreje kroz prozor sa spuštenom roletnom kad batica s druge strane kaže „radimo, ali samo manje stvari, nešto s pumpe“. Tooooo bre, najbolji si čo’ek na svet, volim te, oženi se za mene, potrčko! Koliko para? Kaže nešto više od 500 dinara. Uhhh… ajde, smanjiću piće i manje ću pušiti, evo časna reč, to će biti ušteda za tih 500 kinti. Primate karticu? Ne, kaže on. Otkazujem prosidbu.
Nemam keš, i to sam zaboravila u petak. Ne dam se ponovo uznemiriti, neverovatno je kako u krizi mozak šljaka 100 na sat kao šivaća mašina, samo bije. „Dobro, naći ću keš pa vas zovem“, kažem i razmišljam kako da nađem pare.
Ana, moja drugarica iz osnovne, živi preko puta moje zgrade. „Anči, imaš pare na zajam do ponedeljka ujutru?“ Ona kaže da ima.
Pročitaj i:
Planiram kojim putem da se išunjam, da preskočim ulicu, a da me ne uhapse. Mnogo je glupo, na terasama i prozorima čujem dosta komšija. Ne bih baš da srljam… Kako sad da rešim to? Setim se komšinice iz zgrade Goce i pošaljem joj SMS, kaže i ona da ima lovu. Ani javljam da neću pretrčavati, Goci da ću doći. Ona odgovara: „Važi, ne idem nigde.“
I sad eto skoro da je sve rešeno, a mene grize savest, izjedam samu sebe što sam zavisna, što me cigarete čine srećnom u izolaciji, ne toliko jer se trujem koliko što sam sama sebi jad i beda od čoveka, karakter nula. Viknula bih neku političku parolu Vučiću, ali ovaj igrokaz stvarno nema veze s pandemijom, vanrednim stanjem, odlukama struke i političara, čak ni sa pušenjem, već samo s mojom glavom. Odlična priča za preispitivanje prioriteta i glupih navika koje uvučeš u svoj život. Materijal za samoanalizu taman do ponedeljka ujutru. Onda će već sve biti lakše.
Apdejt: Dok sam našla keš i uzela ga od komšinice, pozvala onog potrčka, dobio je gomilu porudžbina, ne može da dođe, preopterećeni su, kukam, molim, ljutim se, pretim, ma ništa. Ni da čuje! Tako da…Nervoza raste, idemo dalje, prsti okreću novi broj. Iz šestog se javlja neki koji hoće i može. Kaže – pošaljite SMS šta vam treba sa adresom, a mi ćemo vam napisati koliko košta usluga. Biip – 950 dinara dostava, da li da šaljemo kurira? Suma sumarum – skoro 2.000 dinara za tri pakle. Samoanaliza – ipak od ponedeljka.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
