0
Unutrašnje jezgro naše planete počelo da se okreće u suprotnom pravcu.
Na hiljade kilometara ispod površine naše planete, možda se dešava nešto čudno. Preovlađujuće naučne teorije govore da se Zemljino jezgro rotira brže od omotača jezgra i ostatka planete, ali u istom smeru, u kojem se i Zemlja rotira. Međutim, kineski naučnici tvrde da novi podaci ukazuju da to više nije tako.
„Bili smo veoma iznenađeni“, rekli su Ji Jang i Siaodong Song, seizmolozi sa Univerziteta u Pekingu, čiji je naučni rad objavljen u časopisu „Nature Geoscience“.
Rezultati njihovog istraživanja mogli bi da razjasne mnoge misterije Zemljine unutrašnjosti, uključujući i koji deo unutrašnjeg jezgra je zaslužan za održavanje planetarnog magnetnog polja i utiče na brzinu Zemljine rotacije.
Pročitajte više
Naučnici su otkrili unutrašnje jezgro 1936. godine, nakon proučavanja seizmičkih talasa zemljotresa koji putuju kroz planetu. Promene u brzini talasa otkrile su da se jezgro planete, koje je široko oko 7.000 kilometara, sastoji od čvrstog središta, napravljenog uglavnom od gvožđa, unutar ljuske od tečnog gvožđa i drugih elemenata. Kako se gvožđe iz spoljašnjeg jezgra kristališe na površini unutrašnjeg jezgra, ono menja gustinu spoljašnje tečnosti, izazivajući uzburkane pokrete koji održavaju Zemljino magnetno polje.
Tečno spoljno jezgro u suštini odvaja unutrašnje jezgro široko 2.400 kilometara od ostatka planete, tako da unutrašnje jezgro može da se okreće sopstvenim tempom. Song i drugi naučnici su 1996. godine počeli da proučavaju zemljotrese uočene u istom regionu tokom tri decenije, a čiju energiju je detektovala ista stanica za praćenje hiljadama kilometara dalje. Od šezdesetih godina 20. veka, kažu naučnici, vreme putovanja seizmičkih talasa proizašlih iz tih zemljotresa se promenilo, što ukazuje da se unutrašnje jezgro rotira brže od omotača planete, sloja odmah iznad spoljašnjeg jezgra.
Kasnije studije su precizirale koliki je stepen te „superrotacije“ unutrašnjeg jezgra, da bi se zaključilo da se ono rotira brže od omotača za oko jednu desetinu stepena godišnje.
Međutim, ne slažu se svi naučnici sa tom tezom. Drugi radovi sugerišu da se superrotacija dešava uglavnom u različitim periodima, kao što su rane dvehiljadite, te tvrde da ona nije kontinuirana, stabilna pojava. Neki naučnici čak tvrde da superrotacija ne postoji i da su razlike u vremenu putovanja zemljotresa uzrokovane fizičkim promenama na površini unutrašnjeg jezgra.
U junu prošle godine, Džon Vidal i Vei Vang sa Univerziteta Južna Kalifornija, objavili su naučni rad koji je poremetio ustaljena proučavanja ove oblasti. Koristeći podatke o seizmičkim talasima koje su generisale američke nuklearne probe 1969. i 1971. godine, oni su zaključili da se između tih godina unutrašnje jezgro Zemlje „subrotiralo“ ili rotiralo sporije od omotača. Tek posle 1971. godine se, kako tvrde, ubrzalo i počelo da se superrotira.
Pročitajte više
Sada Jang i Song kažu da je unutrašnje jezgro zaustavilo okretanje u odnosu na omotač. Oni su proučavali zemljotrese uglavnom između 1995. i 2021. i otkrili da je superrotacija unutrašnjeg jezgra prestala oko 2009. Posmatrali su tu promenu na različitim tačkama širom sveta, i na osnovu toga tvrde da se radi o fenomenu koji se odnosi na čitavu planetu, te da se ne radi samo o lokalnoj promeni na površini unutrašnjeg jezgra.
Oko 2009. godine razlike u vremenu rotacije su nestale. To sugeriše da je unutrašnje jezgro prestalo da se okreće u odnosu na omotač i koru, kaže Jang. Posle 2009. godine, ove razlike su se vratile, ali su istraživači na osnovu kretanja seizmičkih talasa došli do zaključka da se jezgro sada rotira u suprotnom smeru u odnosu na ostatak Zemlje.
Song i Jang zaključuju da unutrašnje jezgro može da oscilira u periodima od oko 70 godina – menjajući pravce rotacije na svakih 35 godina. Naučnici zaključuju kažu da bi ove oscilacije mogle da objasne poznate varijacije od 60 do 70 godina u dužini Zemljinih dana i ponašanju magnetnog polja planete.
Ipak, ostaju mnoga pitanja, kao što je kako pomiriti spori tempo promena o kojima Jang i Song izveštavaju sa nekim bržim promenama koje su primetili drugi naučnici. Jedini izlaz je čekanje da se dogodi još zemljotresa, te da se proučavaju podaci o njima. Seizmolog Džon Vidal, koji se takođe bavio ovim fenomenom, navodi kako misli da smo na pragu rešenja.
„Ipak nisam siguran u to. Moraćemo da čekamo“, dodaje on.
***
Bonus video: Šta bi se desilo sa našom planetom kada bi u trenu ostala bez kiseonika
