23
Dok smo mi zavideli mladim strendžerima koji su s bekpekovima prolazili kroz našu zemlju u pohodu na neke egzotičnije, Maja Vujošević je to i uradila - spakovala se i krenula putem Indije, bez plana i očekivanja. Nakon godina provedenih putujući kroz Aziju, naučila je kako je moguće svaki dan završiti punog srca.
„Rođena sam u Dubrovniku, ali sam odrasla u Smederevu. Preselila sam se u Beograd sa 18 godina kad sam upisala fakultet. Moja želja bila je da studiram fotografiju, ali nisam uspela da se izborim za to. Na kraju sam završila bankarstvo i ono što me je navelo da odem iz zemlje, nažalost, nisu bila putovanja. Više sam želela da odem zbog nepravde koju sam osećala, zbog sistema koji me je gušio, nisam uspela da nađem posao kao neko ko je bio fakultetski obrazovan i osetila sam da uzaludno trošim svoje vreme izlazeći na intervjue i prolazeći te neke krugove, tad niko nije mogao normalno da se zaposli. Zato sam želela da odem u neku drugu zemlju – opcije su bile da studiram ili da dobijem radnu vizu ili da se udam. Tako sam našla master studije u finansijama na Kipru. Nisam znala ništa o Kipru, izabrala sam ga zato što se studiralo na engleskom. Tamo sam živela dve i po godine, završila studije, a onda sam rešila da se posvetim fotografiji, onome što zaista volim. San mi je bio da odem u Indiju“, priseća se Maja Vujošević (34) u razgovoru za portal Nova.rs.
U međuvremenu, Maja je paralelno sa studijama, radila dva posla, štedela i pripremala se za putovanje života.
Posted by Maya Reef Photography on Понедељак, 11. март 2019.
„Zvučala je dosta strašno ideja da sama idem u Indiju, tako da sam se malo vežbala na kraćim putovanjima po Evropi. Pred moj odlazak je na Kipar došao učitelj joge iz Indije koji je tad prvi put napustio svoju zemlju, da drži časove joge zaposlenima u jednoj banci. Ja sam saznala za te časove koji su bili besplatni, tako sam ga upoznala i pozvao me je da ga obiđem u Indiji. I kad sam otputovala u Indiju, imala sam kod koga da provedem prve dane“, priseća se Maja.
Ipak, ni učitelj, ni Evropa nisu mogli da je pripreme za prvi susret s ovom neobičnom zemljom.
„Sletela sam na aerodrom u tri, četiri ujutru, pritom je to bio neki mali i nebitan, na ‘samo’ četiri sata vozom od sela mog učitelja i više je ličio na autobusku stanicu u nekom mestu u Srbiji. Pitala sam ljude gde je železnička stanica, uputili su me i preporučili da uzmem taksi. Bilo mi je sumnjivo kad sam videla „pripejd taksi“, ali sam sela i kad je on počeo da vozi, da ubrzava, da pretiče i prelazi u drugu traku – tresla sam se. Završila sam na skoro praznoj železničkoj stanici, ljudi su me čudno gledali. Samo tad sam imala momenat da se okrenem i vratim. Nakon toga, kod učitelja sam provela mesec dana, toliko mi je bilo lepo. Počela sam da se budim pre izlaska sunca i da učim da budem u skladu sa prirodom“, priča Maja sa setnim osmehom.
Njeno prvo putovanje u Indiju produžilo se na dva meseca. Posle je ostajala i duže, a njeni putevi postajali su još nepredvidiviji i šareniji.
Pročitajte još:
„Putujući sam upoznavala razne ljude iz Evrope koji su putovali s jednim rancem po raznim zemljama… I onda sam shvatila da i ja mogu tako, pa sam nastavila da putujem. Vraćala sam se u Srbiju, ali sam se kratko zadržavala. Nisam bila spremna da se vratim, tih godina sam se posvetila fotografiji i krenula putem joge. U Indiji sam najviše vremena provela, ali obišla sam i Tajland, Laos, Kambodžu, Vijetnam, Bali, Šri Lanku, Nepal i Kinu. U svakoj od tih zemalja ostala sam od prvog do poslednjeg dana vize, jer ja nisam imala kuću, gde da se vratim, i morala sam da koristim svaki dan. Usput su krenuli poslovi s fotografijom, imala sam razne zanimljive projekte, išla sam sa sportistima ranerima po nekim planinama na Tajlandu, fotografisala sam jednu joga instruktorku za njen sajt… I tako sam počela da zarađujem od fotografije, malo i od joge, i u suštini za tih šest godina obrazovala sebe u pravcu koji je meni odgovarao.“
Život na ulicama Indije
„Ne znam koliko puta sam bila u Indiji, putovala sam po celoj zemlji i zanimljivo je kako u Indiji, bez obzira na to koliko vremena provedeš, uvek nailaziš na nešto novo i drugačije“, priča Maja, koja je svojim objektivom beležila prizore s ulica. Mada je fotografijom počela da se bavi fokusirana na pejzaže, Indija joj je, kaže, promenila perspektivu i „otvorila“ je za običaje i navike običnih ljudi, počela je da obilazi festivale, kao i mesta koja uopšte nisu poznata među turistima.
„Poslednje dve godine je internet ok u Aziji, ali ranije oni stvarno nisu znali šta znači wi-fi. Moja komunikacija sa spoljašnjim svetom je izgledala tako što bih ja jednom u nedelju dana otišla u neki internet shop na sat vremena, samo da pošaljem poruke koje sam prethodno kucala. Nisam imala nikakve preporuke, upoznala bih nekog usput, valjda baš zato što sam putovala sama ljudi su mi prilazili, i ako bi se ispostavilo da idemo u isto mesto, obično bismo delili sobu. Otvorila sam se jer su i ljudi bili takvi, nikad nisam imala problema, mada sam mnogo puta delila sobu s nepoznatim ljudima. S mnogima sam se jako zbližila, s nekima sam i dalje u kontaktu. S jednom devojkom iz Amerike sam putovala tri meseca, zajedno sa jednim dečkom iz Švajcarske. To su super iskustva i super prijateljstva“, kaže Maja, a s posebnim sjajem u očima opisuje atmosferu koja ju je nosila kroz Indiju.
Navikla se na karakterističan haos u saobraćaju, kaže shvatila je „da samo ne smete da stanete, bilo da ste pešak ili vozač, samo treba da tečete, jer čim stanete nastaje haos“. Navikla se na indijsku kuhinju, postala je veganka, ali „to ne znači da oni jedu samo zdravo, ima dosta masne, začinjene hrane“. Naučila je da živi „sa 10 evra dnevno, nekad i manje, i da u sve to stane i hrana i smeštaj i putna karta“. Priznaje nam da su što se nje tiče ljudi malo prijatniji na jugu, gde je tropska klima i uvek ima banana i kokosa, nego na severu, gde je hladnije i jede se ljuta hrana. A onda, kao da joj je neprijatno zbog te konstatacije, ponavlja da inače obožava Indijce.
„Obožavam kod njih što su srčani ljudi, okreću se duhovnoj strani i razmišljaju vodeći se srcem. Nema veze što sam ja stranac, turista, ja sam dovoljno vremena provela tamo da znam kako oni žive, da nije samo da će zarad nekog interesa da mi pomognu. Ja sam skoro svaki put kad bih pitala za pravac, ostatak dana provela s tom osobom, vodili bi me da upoznam porodicu, pa da vidim biznis… Kad god bih upoznala nekog, stvorilo bi se još mnogo ljudi. Kad ste na ulici u Indiji, sve samo teče, buka je… Ali život se dešava. Frizer ima ogledalce na nekom drvetu i klijenta koji sedi u nekoj raspaloj fotelji i on ga šiša. Prodaju sve i sve sami prave. I danas možete da vidite nekog kako kuje gvožđe na ulici… Meni je to fascinantno. On možda ne zaradi mnogo, ali on radi jednu istu stvar ceo dan i uživa u tome. Mi smo ovde previše intelektualci i vodimo se time, a da li smo zaista srećni?“
Povratak u Beograd
Maja Vujošević se vratila u Beograd pre nešto više od godinu dana.
„Nisam bila spremna da se vratim u Srbiju, ali osetila sam da mi je potrebna baza. Htela sam da imam grupu ljudi s kojima ću raditi, a ne da svaki put krećem iznova. Imala sam želju i da gajim svoju hranu, mislila sam da bih mogla od proleća do jeseni da budem negde gde će biti dom, a onda šest meseci da budem u Aziji“, u trenutku joj lice dobija ozbiljan izraz. „Shvatila sam da nikad neću raditi u banci ili za neku korporaciju. Od ušteđevine s kojom sam putovala ovde bih eventualno mogla da kupim neki mali auto. U Indiji sam prolazila i s 200 evra mesečno, ovde ne mogu sa 200 evra da preživim. Uz to sam osećala istinsku slobodu, ja mislim da čovek u Beogradu nema slobodu, koliko god mislio da slobodno živi“, smatra Maja.
Beograd joj i nije bio prvi izbor, razmišljala je o nekom malom ostrvu u Grčkoj, međutim sa srpskim pasošem nije bilo mogućnosti za neku stranu zemlju bez poteškoća.
„Rekla sam sebi: Ok, nemam više 20 godina pa da mogu da grabim, potrebna mi je pauza, želim da se uzemljim na neki način. Vratila sam se i tu sam. Trudim se da budem ok i da se borim sa svim izazovima, svesna sam da je rad na sebi u ovakvom okruženju mnogo veći nego u nekoj prirodi“, kaže Maja.
Kreće s časovima joge, uz podršku drugih instruktora. Napravila je svoju bašticu na terasi. Volela bi da se bavi kuvanjem, mnogo je naučila o indijskoj kuhinji i začinima, tamo ljudi i kuvaju s ljubavlju i posvećenošću. Sprema i tajlandska, mediteranska, kao i srpska jela, a inspiriše je da svako „napravi na zdraviji način“. Ipak, velika izložba fotografija iz Indije, koju je planirala, još stoji neostvarena.
Maja priznaje da je boli što se nakon svih pregovora i dalje ništa nije desilo. To je projekat koji je osmislila i pre nego što se vratila, a kao poklon Beogradu kojim će pokazati ljudima svo to šarenilo koje postoji tamo negde i „možda ih inspirisati da krenu za snom, bez obzira na sve što im se dešava“.
„Ja sam to uradila i dobila toliko toga“, kaže, a njene fotografije s putovanja trenutno se mogu pogledati samo na njenom sajtu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
