18
Ubistva, zavere, incest vekovima prate lik lepe Lukrecije Bordžije. Ipak, pitanje je da li je zaista istina sav mrak koji obavija čuvenu lepoticu iz 15. veka.
Lukrecija Bordžija obavijena je misterijom još od rođenja jer se ne zna sa sigurnošću da li je rođena u Rimu, večnom gradu, ili drugde, ali veruje se da ju je majka u kući donela na svet 18. aprila 1480. Bila je vanbračna ćerku ozloglašenog rimskog pape Aleksandra VI, koji ju je kao malu odvojio od majke i dao na čuvanje svojoj rođaci.
Izrasla je u vrlo obrazovanu devojku jer je odmalena učila latinski, upoznala se sa poezijom, muzikom i slikanjem na porcelanu.
Ipak, u sećanju je ostala zbog priča o neizrecivim zločinima njene porodice, koja je upamćena kao najsurovija u istoriji. Govorilo se da je imala incest i sa bratom Čezarom i sa ocem, papom Aleksandrom VI.
Bordžije jesu bile nadaleko poznate po surovosti u borbi za moć, ali pitanje je da li je uprkos svemu Lukrecija zaslužila strašnu reputaciju koja je vekovima prati. Kažu mnogi da je verovatnije da je ona postala oruđe i žrtva političke mašinerije brata i oca, protiv koje nije imala snage da se bori. Rimom je tada kružila izreka – ako ti je život mio, nikada ne idi na ručak kod Bordžija.
To se odnosilo na otrov koji su Bordžije stavljale u hranu onima koje su želeli da uklone. I mada je pitanje da li je Lukrecija uopšte imala veze sa tim, nije mogla da pobegne od lošeg glasa koji je pratio njenu porodicu. Istoriograf Gregorovius je tvrdio da ona nije bila ni gora ni bolja od većine žena u njeno vreme. Nije bila opterećena i uživala je u radostima života.
Zanimljivo je da je Lukrecija bila vanbračno dete jer njen otac Rodrigo nijedno svoje dete nije zvanično priznao sve dok nije postao papa Aleksandar i bio apsolutno siguran u svoju moć. Izrasla je u pravu lepoticu, a prvi prosci su je isprosili pre nego što je napunila 11 godina. Međutim, otac ih je sve sklonio ne bi li se našao neko mnogo podobniji za njegovu prelepu kćerku. Priča kaže i da je Lukrecija sa 12 godina već bila sjajna prilika za Đovanija Sforcu, vladara Pezara, udovca u godinama.
Tako je devojčicu od 13 godina otac gurnuo u dogovoreni brak. Mlada Lucrecija se pak iskreno zaljubila u muža kog nije odabrala, ali nevolja je bila pred pragom.
Isprva je bila planirana veličanstvena svadba za pola Rima, ali papi je bilo teško da se odvoji od ćerke, pa je rešio da rasturi sve. Pošto Sforca nije hteo da se s tim pomiri, Lukrecijin otac i brat su rešili da ga uklone. Kad je saznala za zaveru, ona je preko glasnika obavestila nesuđenog muža da se skloni. Tako je ona gotovo nepoznatom čoveku spasla život.
Pročitajte još:
Brak nije dugo trajao, opet zbog Bordžija. Ubrzo su shvatili da su Lukreciju mogli mnogo bolje da udaju. Odlučili su da se otarase nesrećnog mladoženje, a svetu su objavili da je Sforca impotentan i da je njegova mlada žena i dalje devica. Sforca se zakleo da će se osvetiti Bordžijama, ali je njihova moć bila toliko jaka da je na kraju morao da potpiše priznanje da je impotentan i da napusti Rim kako mu se ne bi dogodilo nešto gore. Lukrecija se u međuvremenu povukla u manastir ne bi li tako stekla, bar prividno, devičanski oreol i pripremila se za novi brak. Opatice su žalile što je morala da ih napusti jer je manastir vrlo brzo pretvorila u mesto ugodnog užitka.
Uskoro su se Rimom proširile priče da je Lukrecija trudna i da je njen ljubavnik španski gospodin sa papskog dvora Pedro Kalderon, poznat kao Peroto. Čezare Bordžija je Perota bacio u zatvor, a ubrzo nakon toga telo su mu našli u Tibru. Tada su počela govorkanja da je dete koje je Lukrecija očekivala plod incesta i da je otac, zapravo, Čezare. Kasnije je taj njen sin postao vojvoda od Napija, a njegovo poreklo je ostalo obavijeno misterijom. Sledeća prilika za Lukreciju iznova je bila plod politike. Na meti je bio Alfonso, vojvoda od Bišeljijea, vanbračni sin kralja Napulja. Čezare nije štedeo kako bi venčanje bilo što raskošnije. Sa tim čovekom Lukrecija je dobila dete.
I sve se činilo dobro dok Čezare nije ponovo pokrenuo svoje spletke. Nedugo potom on i mladoženja bili su na ratnoj nozi. Alfonso je prvo pretučen na ulici. Sa razbijenom glavom i jezivim ranama po telu, donet je polumrtav u papinu palatu gde su mu u pomoć pritekli vatikanski gardisti. Ranjenika je prihvatila Lukrecija i okružila dobro naoružanim vojnicima. Čezarovi ljudi su iskoristili povoljnu priliku i usmrtili zeta. Zvanično objašenjenje je bilo da je pao s kreveta, obnovio rane i umro usled obilnog krvarenja. Lukrecija je bila očajna i ogorčena, pa se skrhana bolom povukla tiho u sumorni zamak Nepi.
Po treći put Lukrecija se udala za sina vojvode od Ferare. I dalje je bila predmet ogovaranja i spletki, a mnogi su je vezivali za pesnika Pjetra Bemba. Pričalo se da je njegova poezija bila inspirisana dugim satima provedenim među Lukrecijinim čaršavima. Još opasnije je bilo prijateljstvo koje je gajila prema pesniku Erkolu Stronciju. Strašan skandal je izbio kad je Stroncijev leš, umotan u ogrtač, sa tragovima surovog nasilja, nađen na ulici. Oni koji su mrzeli i samo ime Bordžija verovali su da je Lukrecija organizovala ubistvo jer je bila ljubomorna pošto je čula da pesnik namerava da se ženi.
Svoj kraj Lukrecija je dočekala u Ferari, gde je živela s brojnom decom. Umrla je u 39. godini 15. jula 1519, posle jednog preranog porođaja.
Sve ono što se raspredalo o Lukreciji pokušao je da razjasni pokojni italijanski nobelovac Dario Fo u svojoj knjizi “Papina kći”. On se tu uz mnogo razigrane ironije i autorskih opaski pozabavio kontroverznom moćnicom Lucrecijom Bordžijom.
Njegova knjiga posebno je zanimljiva jer se on prilično trudio da rehabilituje mladu Lukreciju. Dok su mnogi govorili da je bila okrutna i manipulativna trovačica i bludnica, on ju je prikazao kao žrtvu spletki oca i brata. Opravdanje za to leži u brojnim kontradiktornim istorijskim dokumentima o njoj. Stoga ne čudi što je ona do danas inspirisala generacije umetnika. Iako je jedini potvrđeni Lukcrecijin portret pripisan Batisti Dosiju, uvreženo je mišljenje da je njena pojava očarala brojne majstore italijanske renesanse, poput Bartolomea Veneta. Na njegovom zločestom portretu riđokose lepotice vidi se i jedna njena dojka. Fo piše i kako je Lukrecija nadahnula je i brojne pesnike, a i sama je organizovala pesničke večeri. Na jednom takvom događaju upoznala je i Pjetra Bemba, ljubavnika kom se strastveno prepuštala tokom trećeg braka. Tri veka kasnije romantični Lord Bajron opisaće njenu prepisku sa Bembom kao „najlepša ljubavna pisma na svetu“.
I Fo ne beži od tračeva koji su pratili Lukreciju, ali podseća da je tečno govorila brojne evropske jezike, napamet citirala Bibliju, progonila zelenaše, organizovala pomoć za sugrađane, tražila utehu među opaticama, sama pregovarala o uslovima svog braka, a u jednom trenutku je čak i vodila Vatikan. Zato ne treba zaboraviti da, kad se zagrebe ispod površine, obično se pokaže da stvari nikako nisu crno-bele.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare