2
Ne mrze ljudi životinje. Ljudi samo mrze ljude pa zato truju nedužne pse.
Pre 25 godina sam imala Kris. Uginula je mlada. Sad četiri godine imam Noru i svaki izlazak u šetnju je strepnja.
Ako pogledate redovna upozorenja na mrežama o novim lokacijama u gradu gde je posut otrov, s razlogom ćete pomisliti da živite u nekoj paralelnoj realnosti u kojoj divlji ubijaju pitome. Osim posutog otrova, tu su i varijante na temu – izlomljeno staklo u komadu mesa, žileti zavučeni u kobasice… Ne znam ko to radi, ni zašto ali pre 25 godina nije bilo tako.
Pročitajte još:
Nije bilo toliko mržnje.
Danas me mrzi svaka osoba koja je zgazila u pseće govno. Njih naravno ima baš mnogo.
Mrzi me čiča kom zastanemo pod prozorom jer „ne mora baš tu da stoji i njuška“.
Mrzi me žena koja prazni kante u parku.
Mrzi me komšinica koja se plaši.
Mrzi me ćale koji sklanja dete, štiti ga telom od vezanog labradora koji ide svojim putem.
I vlasnik onog crnog-belog malog jer mu pas kidiše na mog, pa me mrzi što sam naišla.
Kad imaš psa u Srbiji, bolje bi ti bilo da rađaš decu jer jedno isključuje drugo.
Moj pas je inače malo svinja. Uz sve strategije i rad, ona kad je pustim da se istrči i dalje hoće da zbriše i jede sve na šta naiđe. Zato je retko slobodna.
Kad je pustim, pa ipak pobegne da jede gluposti moram da je jurim. Po travi, blatu, između zgrada…skoro uvek zgazim u govno i opsujem onako sočno. Ljuta sam, ali ne mrzim te nevaspitane vlasnike kojima je teško da sa sagnu. Još manje mrzim njihove pse. Razmišljam o kućnom vaspitanju, higijeni, kaznama za nesavesne…moglo bi sve drugačije. Komunalni policajac je izgleda imao mnogo posla dok je terao babu sa svećem sa ćoška…Govna i bačen otrov su u Srbiji u neraskidivoj vezi i uvek nikom ništa.
Čuvajte sebe, decu, pse…I ne mrzite. Vidite dokle nas je to dovelo.
*
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
