Imam 41 godinu i živim u Srbiji, dete u jednom gradu, posao u drugom. Ovo je jedini način da ostanem normalan

Postoje jutra kada se probudiš umorniji nego što si legao.

Ne zato što nisi spavao, nego zato što ti se život već digao na noge pre tebe.

Imam četrdeset i jednu. Radim posao koji zahteva mirnu ruku i hladnu glavu. Hirurg za zube, kažu. Kao da to nešto objašnjava a zapravo ništa ne znači. Moj život nije operaciono polje a preciznost sa skalpelom ne garantuje red u glavi. Ne , nikad nije garantovao.

Živim u dva grada, a ne pripadam ni jednom. U jednom mi je posao, u drugom mi je dete. Između njih je put. I između mene i svega ostalog stoji umor. Onaj tihi, koji ne prolazi ni posle sna, ni posle razgovora, ni posle obećanja da će „sutra biti lakše“. Ja ne pokušavam da se odmorim, ja pokušavam da izdržim jer ova borba ne traži pobedu, ona traži da se preživi. Ovo nije faza, ovo je režim, ovo ne zahteva odor, ovo iska tišinu. A rat ko svaki rat…ne vodi se samo tamo gde se puca. Neki frontovi nisu za oko vidljivi i nemaju neprijatelja. Moj sin vidi svet drugačije, govori sporije a razume dublje. Ne govori uvek sve što oseća jer njegov tempo nije moj.

Ne volim putovanja. Avione. Kofer-euforiju. Ne volim ni „reset vikende“, ni destinacije koje obećavaju mir. Meni je muka od života koji se stalno nešto obećava, a ništa ne isporučuje.

Osim motora.

Motor ne obećava ništa. On samo traži da budeš prisutan. Da gledaš gde ideš. Da dišeš. Da ne lažeš.

Onog momenta kada navučemo kacigu na glavu i prigušimo buku ovog života koji živimo, i kad zakopčamo remenik, mi zapravo polažemo zakletvu. Ritual prelaska između dva sveta, onog punog zahteva i očekivanja, i onog gde smo mi mi.

Oblačim jaknu bez razmišljanja. Pokreti su automatizovani. Kao na operaciji. Ruke znaju pre glave. Palim motor. Zvuk ne budi komšiluk, ali budi mene. Ne vozim da bih stigao negde. Vozim da bih izašao iz svega ovoga što sam nagomilao u grudima.

Put je isti kao i uvek. Srbija kakva jeste. Zakrpljen asfalt. Krivine koje pamte bolje dane. Table koje obećavaju više nego što mogu da daju. Ali danas mi ne smeta. Danas mi ništa ne smeta. Vetar mi ulazi pod kacigu, i prvi put tog dana — dišem punim plućima.

Na motoru nemaš gde da se sakriješ. Nema notifikacija. Nema objašnjenja. Samo ti, put i misli koje se same poređaju kad im ne smetaš. Ja nikada nisam krenuo da bih pobegao, ja uvek krećem da bih sebe našao i ne iz razloga da bih se našao već da bih spoznao da li sam još uvek tu.

Stajem na poznato mesto. Kota 555, sezonsko utočište za bejkere, još malo pa će da liči na svetilište duhova – stolovi će da budu složeni pod strehom, znak iznad vrata nakrivljen ali još uvek postojan, zavese navučene. Ovo „svetilište“ stoji kao spomenik slobode i mesto susreta svih nas izgubljenih. Tamo gore, na vrhu planine Rudnik mi smo bliži spoznaji onome što jesmo, setimo se onoga ko smo juče bili i nazdravimo onome što ćemo sutra biti.

Sedam ponovo na motor. Ne razmišljam o povratku. On će se desiti sam od sebe. Kao i sve ostalo u mom životu. Neke stvari ne možeš da isplaniraš. Možeš samo da ih odvoziš.

Dok se asfalt smenjuje ispod mene, shvatam nešto jednostavno. Motor mi ne rešava probleme. Ne popravlja brak. Ne olakšava roditeljstvo. Ne briše umor. Ali mi daje prostor. Onaj mali, dragoceni prostor u kojem nisam ničiji doktor, ničiji muž, ničiji heroj.

Samo čovek koji vozi.

Kad se vratim, život će me čekati tamo gde sam ga ostavio. Sa svim pitanjima. Sa svim obavezama. Sa svim strahovima. Ali bar ću znati da sam, makar na par sati, bio tačno tamo gde treba.

Ispod kacige.
Na putu.
Bez potrebe da se pravdam.