0
Veliko ratno ostrvo je naizgled netaknuta oaza Beograda, ali samo na prvi pogled – čim zađete u šumu, sačekaće vas odvratni tragovi čoveka.
Stanovnici Beograda znaju da je vikendom najlepše skloniti se od gradske vreve i vrelog betona i otići na reku. Naša prestonica zaista ima prelepe skrivene zelene kutke koji vas bar na nekoliko sati zavaraju da niste u gradu.
Međutim, tragovi čoveka, našeg nemara i sramote brzo nas ponovo pronađu.
Pročitajte još:
Veliko ratno ostrvo je savršena vikend destinacija – Lido je jedna od najlepših beogradskih plaža koja je nedeljom krcata. Ukoliko poput mene više volite da se sklonite od gužve i ljudi, znate da po čitavom ostrvu postoji putić kroz šumu, koji je savršen za šetnju ili vožnju bajsom.
Kada stignete na kraj ostvra, nema ničega lepšeg od predaha uz samu obalu reke i pogled na Kalemegdan – sve dok zapravo ne zađete do obale.
Prizor koji me je dočekao na ovoj strani ostrva, koja zaista nema toliko veliku cirkulaciju ljudi i uglavnom je pusta, zaista me zgrozio. Baš svuda je smeće – kao da se stvorila mini deponija.
Plastične i staklene flaše, raznorazne ambalaže, stiropori, mrtve ribe – ima bukvalno svega. Ne znam koje je gore od dva moguća objašnjenja za to silno smeće.
Jedno je da su ljudi koji su rešili da ovde malo posede nemarno bacali za sobom sve što su doneli, a druga je da je reka isprala na obalu sve ono što bacamo u nju. A to je omiljena srpska praksa – sve što ne znaš gde bi, baci u reku. Već smo viđali frižidere, mrtve životinje i razne druge užase kako plutaju po srpskim rekama.
Pitam se kako li je tek na posećenijim mestima ako je u ovom skrivenom kutku ovoliko prljavo?
A što je najgore, ovo je postala toliko uobičajena pojava – „ostrva smeća“, odnosno nanosi otpada koje reka ispira, mogu se videti bukvalno u svakom gradu i na svakoj obali.
Pročitajte još:
Sigurno je samo da za ovakav odnos prema reci koja je bukvalno vena našeg grada i naše zemlje nema opravdanja. Sudeći po naučnim predviđanjima budućnosti, nemamo još mnogo godina za uživanje u svim lepotama naše planete, koje uzimamo zdravo za gotovo. Ostalo nam je još malo dok temperature ne počnu da rastu i dok priroda ne počne zaista da nam se sveti.
Kada čista voda postane luksuz, možda ćete se setiti te silne plastike koja je ostala za vama i tek tada će vam se upaliti lampica da je to bio početak. Ostaje nam samo da sami delujemo, jer nema ko drugi – organizujete nekoliko prijatelja, pa očistite nečiji otpad – makar će biti lepši pogled za fotografiju, zar ne?
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
