2
Sava Mijailović (13) jedini je dečak u Baletskoj školi Nacionalne fondacije za igru. Došao je sa Zlatibora, a u razgovoru za portal Nova.rs otkriva kako izgleda njegov život na putu ka karijeri profesionalnog igrača.
„Prvi susret sa umetničkom igrom bili su moji počeci u baletskom studiju u Užicu. Tamo sam igrao godinu dana i, kad sam imao 11 godina, prešao sam u Beograd, kako bih ozbiljnije počeo da se bavim baletom. Odlazio sam u Narodno pozorište u Beogradu, gledao baletske predstave i filmove o baletskim igračima. Svideo mi se film o Sergeju Polunjinu ‘Igrač’. Mene je umetničkoj igri najviše privukla muzika i lepota pokreta. Od prvih nastupa sam uživao kad sam na sceni“, priča nam Sava, kojeg smo posetili na jednom času.
Sada je treća godina u Baletskoj školi Nacionalne fondacije za igru, u klasi balet majstora sa Kube Ivet Rodrigez. Čuli smo kako od malena osvaja nagrade na takmičenjima, kaže da su mu najdraže one koje je osvojio u Kelnu i Beču. Najveći san mu je, kaže, da „proputuje ceo svet igrajući“, a sebe već vidi na najvećim svetskim scenama.
Međutim, van svetlosti reflektora, kad skine baletske i obuče kul patike, Sava je pravi tinejdžer. Oprezan je s rečima, ne ispušta mobilni iz ruku dok se kikoće s drugaricama iz grupe. Voli sve što vole mladi, reklo bi se, pa i popularnu muziku.
„Sve zavisi od raspoloženja. Često se iskačem uz Hard Bass, to je moj način meditacije. Volim da slušam trap, a u drugim prilikama slušam različitu muziku“, kaže Sava. „U Beogradu nemam puno slobodnog vremena i najčešće igram igrice i gledam MIM-ove. Kada sam kod kuće idem na izlete, bavim se sportom, vozim bicikl, uveče prošetam sa drugarima do luna-parka, idem na kupanje, skijanje…“
Ipak, njegov život je malo drugačiji od života njegovih vršnjaka. Već je svestan da nastupi na sceni čine samo bljeske života profesionalnog igrača, a da iza njih stoji mnogo rada i odricanja.
„Još nisam profesionalni baletski igrač, još učim. Veoma je teško, pazim na ishranu, vežbam nekoliko sati dnevno, ali mislim da će se taj trud jednog dana isplatiti. Treniram svaki dan, šest puta nedeljno. Ako se spremamo za nastup ili takmičenje, časovi traju od tri do pet sati“, otkriva nam Sava. Ni vreme izolacije nije bilo predah. „Svakodnevno smo imali onlajn časove baleta, kako bismo ostali u kondiciji. I to je jedno zanimljivo iskustvo, gde se moja dnevna soba pretvarala u baletsku salu.“
Porodica mu je u svemu, kaže, dala punu podršku, njegovi roditelji su se „interesovali i zalagali, da bi pronašao pravu školu i pravi put“.
Pročitajte još:
„Najteže na tom putu mi je bilo što sam se odvojio od roditelja, brata i sestre i mog rodnog mesta. A, da… Od dolaska u Beograd, jedna od težih stvari mi je bilo korišćenje gradskog prevoza, ali sam tu vožnju koristio da se odmorim i odspavam.“
A drugari? Šta misle o njegovom izboru?
„U kontaktu sam s drugovima u školi i van nje, znaju da se bavim baletom, ali ja to nisam potencirao, tako da ni oni nisu imali nikakvo posebno mišljenje o tome. Kada budem igrao u svom gradu, tada ću čuti njihovo mišljenje“, samouvereno kaže Sava.
*
*
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
