Britanka obišla Srbiju u „najgorem autu u istoriji“: Ujutru kod Magliča sa jugom desila se scena koju će razumeti svaki Srbin

Autorka lista Guardian imala je zanimljivu avanturu po Srbiji, vozeći se u kultnom jugiću.

„Automobil je vremenska kapsula, sa malim kockastim farovima, kvarnom ručicom menjača i kasetofonom. Njegova sirena zvuči divno drsko, a miris dizela i starih kožnih sedišta je jak. Pola dana se vozimo po srpskoj prestonici, obilazeći najlepše mostove i znamenitosti komunizma, veselo trubeći mnogim vozačima koji nas pretiču. Svi se smeju i mašu, jer Jugo nosi lepe uspomene u ovom delu sveta“, piše Kamila Bel-Dejvis u tekstu „Moja tura po Srbiji u ‘najgorem autu u istoriji'“ objavljenom na Guardianu.

Već u vožnji od Mosta na Adi do brutalističke Geneks kule shvatila da je „jugo“ ovde mnogo više od automobila.

Jugo kao deo naše istorije i identiteta

„Skoro svačiji porodični automobil na Balkanu u drugoj polovini 20. veka, Jugo je proizvodio jugoslovenski proizvođač Zastava u saradnji sa Fijatom. Italija je imala dobre poslovne odnose iza gvozdene zavese i dala je dizajne Fijata 500 i 600 Zastavi da ih reprodukuje lokalno. Ovih dana, uglavnom ih voze stariji ljudi koji nisu ažurirali svoje automobile otkako je fabrika prestala sa proizvodnjom. Ali u Beogradu, Jugovers, grupa od oko 50 mladih entuzijasta, predvođena mehaničarkom Jovanom Ninković, daje ovim zaboravljenim klasicima novi život: sakupljaju ih, prepravljaju, sastaju se na skupovima i voze posetioce“, navela je.

Njen vodič, Vojin Žugić, iako ima samo 24 godine, objasnio joj je da privlačnost kolekcionarstva delimično dolazi od „odgovornosti da se očuva nasleđe naše zemlje iz 20. veka, koje brzo nestaje“. Muzej automobila je zatvoren 2024. godine, hotel Jugoslavija je sravnjen buldožerom u januaru ove godine kako bi se napravio prostor za Ric-Karlton, a kultno skladište Jugošpeda, nekada dom umetničkih ateljea i tajnih rejvova, uništeno je da bi ga zamenila izgradnja luksuznih stanova.

„Dok generacija koja je stasavala tokom brutalnih balkanskih ratova 1990-ih želi da izbriše prošlost, mnogi mladi ljudi se osvrću dalje unazad na mirnija jugoslovenska vremena kako bi stvorili svoj identitet“, rekao joj je Žugić, dok su prelazili Gazelu. „Ove automobile vidimo kao suštinski deo naše istorije. Napravili smo ih ovde, moramo da se brinemo o njima jer niko drugi neće“.

Putovanje u „sporije vreme“

Belim jugom Kamila se uputila i van Beograda, ka valovitim predelima centralne Srbije, tačnije do zamka Maglič u ibarskoj klisuri. Čudila se kako „kutijasti auto“ savladava vijugave uzbrdice, a primetila je usput da neke kuće u dvorištu imaju parkirane „jugiće“ u različitim stanjima. „Njihovi vlasnici podižu pogled sa obrade povrća da bi nam mahnuli u znak solidarnosti dok prolazimo pored njih“, istakla je.

Kod Magliča ju je dočekala grupa dvadesetogodišnjaka sa čašicama rakije – šljivovice iz ovog kraja. Smestili su je u udobnu drvenu kućicu ukrašenu ćilimima, a onda poveli na pešačenje od zamka do vodopada „koji se koristi kao divlje mesto za kupanje i gde Maglič tim organizuje roštilje i večeri žive muzike koje podsećaju na jugoslovensko doba njihovih baba i deda – sporije vreme“.

„Sledećeg jutra, jugo ima problema sa paljenjem na hladnoći. Nisam baš iznenađena. Jugo je nekada nazvan „najgorim automobilom u istoriji“. Bio je meta šala u američkim filmovima“, piše autorka.

Ipak, uskoro je ponovo sedela u ovom vozilu i gledala pejzaže na putu ka Suvoj planini. Ručala je u Nišu u restoranu „na granici kiča ali s odličnom klopom, pešačila do vrha Trem i ruta je bila dramatičnija nego što je očekivala, a na dugoj večernjoj vožnji nazad za Beograd, mali farovi slušala stare kasete iz 1980-ih.

„Planiram da na leto ponovo angažujem jednog od svojih vozača juga i krenem na primorje Crne Gore ili Hrvatske, da stignem na more sa stilom“, otkriva.