Koronavirus je poslao trećinu svetske populacije u kućni pritvor. Dešava nam se film, deo smo istorije.
Panika, izolacija, nedostajanje, ljubav, pa opet u krug i tako svaki dan. Malo dosade, malo ludila, pokušaji mira, nade, očaj, smejanje, snaga. Pa i to u krug. Isto svaki dan. Izolacija izolacija izolacija. Vanredno stanje, policijski čas. Hapšenje novinara zbog izveštavanja. Zaključani sami stari, roditelji, bake, deke. Sami. Zabranjene šetnje pasa, dozvoljene šetnje pasa. Oduzet vikend. Nedostajanje nedostajanje nedostajanje.
Gledamo se svakog dana preko vajbera vocapa skajpa fejsa fejstajma hengautsa hauspartija. Navikavamo se polako, poštujemo pravila i strpljivi smo. Pokušavamo da uživamo, koliko možemo, u malim stvarima. Smejemo se zajedno, a onda se malo isplačemo ispod tuša, ali i to je ok, kako reče naša koleginica Luna Lu koja nas je i inspirisala na ovaj izazov.
Odlučili smo da podelimo sa vama naše autoportrete i priče iz izolacije, o nedostajanju, strahu, ljubavi. Želimo da i vi pišete nama – da nam pošaljete svoje selfije iz izolacije, da nam ispričate šta vam pomaže, šta vas plaši, odakle vam snaga, kako sebe umirujete… Vaše priče su ova istorija. Pišite nam na [email protected].
Verovao sam da nikada više u svom prezanimljivom životu neću biti u vanrednom stanju, da proleće nikada više neću gledati s prozora, da oko 20h nikada više neću izvoditi nikakav performans sa terase zajedno sa komšilukom, da veze nikad neću održavati online i na daljinu (posebno ne sa prijateljima i kolegama), da mi vožnja tramvajem ne može ludački nedostajati…Verovao sam da je kazna kućnog zatvora blagoslov za svakog osuđenika, ali ne. Ozbiljna robija je u pitanju – Ivan Milićević
Improvizacija je pola posla! Od daske za peglanje napravljen radni sto, a ako ovim tempom nastavim, ko zna do kakvog izuma mogu da dođem do kraja karantina – Tanja Milovanović
Deca poludeše u kući, ne znaju više šta će od dosade. Najnovija igra u karantinu je kozmetičko-frizerski kurs uklanjanja dlačica iz tatinih ušiju – pincetama. Pakao!!! Naravno, ne moram da napominjem da je to bila mamina ideja – Goran Petrić
Izolacija, samoizolacija, karantin, a u stvari sam samo non-stop u kući. Samo. Kad to postane moranje, malo je ‘onako.’ Podnošljivo je dok ti nešto fizički ne zafali, onda to više nisu selfiji, he he he poruke i rentovi na Tviteru. Zasad klaustrofobija ne uzima maha, radim od kuće, što mi je nekada bio san, a u stvari mrzim da radim od kuće jer sve mi smeta. Prvo – pušim, pa onda više pušim, zabuljim se kroz prozor niotkuda, odlutam, gledam nesređeni stan svaki dan jer nemam vremena da sredim jer, opet, radim. Ono što je dobro kad radim od kuće je što mogu da otvorim prozor kad hoću jer nikome ne smeta, mogu da se iznerviram i vičem sama sa sobom i da me niko ne čuje, jej! Ne jedem ništa. Ništa zdravo. Mišići su mi atrofirali. Mačke su divne i imam ih tri – Magda Janjić
Fali mi redakcija i gužva, nisam navikla da radim u ovako „mirnim“ (kućnim) uslovima. Na ove vanredne se, mi novinari, brzo privikavamo. (U desnom ćošku nije foka, već Đole, teško mu pada manjak šetnje a i dijeta na kojoj je). Jovana Šesterikov
Specijalne novinarske jedinice 🙂 Rad od kuće mi teško pada, navikla sam na teren, navikla sam na to da budem tamo gde je priča, tamo gde je vest. Jedva čekam da pitanje „gde si?“ ponovo dobije smisao i da „kod kuće“ ne bude jedini mogući odgovor. Nego, kada će taj retrogradni Merkur, pa da malo odmorimo od korone – Bojana Milovanvić
Prvo, moje slike nema, jer sam pre fotografisanja zamolio ćerke da malo sredimo sobu da bi bar na slici izgledalo kao da smo normalna porodica. Nada je kratko trajala :))) Mada, da budem iskren, imale su opravdanje – TV časovi (ma šta to značilo).
Elem, odakle ova slika?
Gospođica čiju fotografiju šaljem, još ne zna da piše, samim tim ni da čita, pa me je zamolila, ako mogu ja da otkucam u njeno ime. Izjavu vam prenosim u celosti:
“Razumem vaš opravdani strah i brigu sa vas i najbliže. Nemojte da se ljutite što je meni ova situacija dobrodošla, jer bez obzira na sva ograničenja o šetanju, ja sam napolju duže nego u vreme redovnog stanja (ako to uopšte postoji u Srbiji), uz maksimalno poštovanje mera od strane mojih ukućana. Da, ukućana, ne gazda (odvratno zvuči ta reč – gazda). Uz to, sada daleko više provodimo vremena zajedno nego kad oni idu u školu i na posao, bar tako kažu da idu tamo. Mislila sam da kažem da je došlo i mojih pet minuta. Ali neću, jer vidim koliko su zabrinuti, a ja volim kada su srećni. I da, videla sam ovde slike nekih drugara. Pozdrav za sve njih, ma iz kog kraja sveta da su. Kira”.
Izvinjava se što nije mogla da ostavi potpis, jer još nije izmišljena aplikacija za otisak šape, bar je ja nemam. Mi iskusniji, da ne kažem stariji, pregurali smo sve i svašta do sada, od ratova, kriza… Voleo bih da nismo. Sa vama mlađima preguraćemo i ovo…
Dršte se. Vidimo se uskoro svi na okupu – Đorđe Matić
U Zamku je stanje redovno.
Dosta se piše.
Filozofira na glas.
Gleda u plafon.
U Uzgajivačnici jednoroga izmišljaju se i kratke ljubavne priče.
Učim da kuvam neka jela iz porodičnog kuvara.
Radim jogu.
A onda ponekad plačem pod tušem.
Pa sam ponovo hrabra.
A vi?
Kako ste?
CMOK
LunaLu
Kosa je zrela za šišanje, ali nemam hrabrosti da se dohvatim makaza. Muž ima mašinicu, videćemo šta će biti kad mi prekipi – Dragana Pandurević Jovović
Ko kaže da je rad od kuće bolji i produktivniji – laže kao ovi na vlasti. I još jedan predlog: kad sve ovo prođe, da povedemo jedan dan svoje kućne ljubimce da zapišaju Vladu i Predsedništvo – Veselin Simonović i pomoćnik
Pa mnooogo se jede.
Peku se razne đakonije.
Obnavljam treći razred, u slučaju da sam nešto preskočila.
Malo se plašim, dobro malo se mnogo plašim.
Malo plačem.
Verujem da se više smejem.
Pas je potpuno zbunjen, svi smo kod kuće, a on ne izlazi uveče, iako mu je to omiljeni deo dana.
Dete često visi naglavačke.
Gradimo zamkove.
Imamo čajanke, iako ja ne volim čaj.
Bila sam veštica, vila pa čak i super špijunska.
Dani prolaze sumanuto brzo, u ovom ludilu.
Mnogo mi nedostaju moji prijatelji i više nego što sam ikada mogla da zamislim.
Fali mi da mogu da ih izgrlim i izljubim.
A ko me zna zna koliko volim da se grlim.
Nadam se da ćemo ostati normalni.
Čuvajte se.
Do sledećeg zagrljaja. – Bojana Petrović
„Mama je postala džin i uputila se u grad. Njene noge su zgazile sve.“
Taj grad je napravljen od kutija cipela koje su nam sada već male i onih od dolče gusto kafe. Zgrade imaju prozore. I zavese. Antene od čupave žice. Ulice su prepune Lego ljudi.
Mi možda ne možemo napolje, ali, evo nas zato na najlepšem mestu na planeti. U to mesto ne može baš svako. I retko kada.
Srećni smo. Smejemo se. I svađamo. Ljuti smo, vrištimo, mrko se gledamo. Pa opet grlimo. Upoznajemo se izistinski. I to će ostati za čitav život.
Eto to hoću da vam kažem – Tamara Marković
Mi zajedno radimo 🙂 Cmok, pa se vidimo kada sve prođe.
Redakcija u kući, obdanište u kući, ukratko-pozorište u kući 🙂 Milica Rilak
Suprug je skontao da puzavica zahteva znatno češće zalivanje od šaflere. Meni se jede griz, koji nisam jela od vrtića, jer ni ne volim griz. Pas se nastanio u tuš kabinu, privatnosti radi. Inače smo ok. Radimo i čekamo da prođe, pa da ritaulno spalimo pidžame – Ana Hegediš Lalić
Kolege neka se ne brinu, biće plate ovaj mesec – Marina Jokanović
Provalila sam da je rad od kuće skroz OK kad imaš asistenta. Ovaj moj me, doduše, ništa ne sluša, ali nema veze. Ionako ga plaćam Životinjskim carstvom – Jelena Tušup
Šolje kafe, prazna flaša gaziranog soka, totalni haos svuda okolo. Radni dan može da počne. Peace, love & isolation! Milan Vukelić
Dane mrmota koji će proći, u našoj kući pokušavamo da izrežiramo što jednostavnije. Ja za razliku od ostalih nemam nikakav apetit, pa ne nosim masku dok otvaram frižider. Dosta razmišljam o slobodi ovih dana, ali onda kad odem preduboko u kanal, uključim neki dokumentarac o cveću ili enterijerima besnih kuća i isplivam. Sin i pas su moji svici u ovom mraku, smejemo se glupostima, čekamo kraj – Ivana Stojanov