0
"Ako hoćete da ulažete u sebe, uspećete sigurno", smatra on.
Alen Dolovac je rođen u Beogradu, odrastao i živeo u Barajevu, a onda je 2017. godine spakovao kofere i otišao „trbuhom za kruhom“ u Nemačku – obećanu zemlju za naše radnike.
Preselio se u Hamburg gde živi i danas.
Zbog čega je napustio svoju zemlju i kako je od posla na građevini na severu Nemačke, stigao do zaposlenja u jednoj od najjačih firmi u Hamburgu, Alen je ispričao u iskrenom razgovoru za Novu.
„Nakon dugogodišnjeg neuspešnog traženja stalnog zaposlenja u Barajevu, rešio sam da potražim bolji život u drugoj zemlji. Nisam više mogao da podnesem lažna obećanja, neisplaćene plate i stalne pretnje o otkazu, iako sam od zarade jedva mogao da pokrijem osnovne troškove“, započeo je svoju priču Alen.
Prijatelj mu je pomogao da dobije posao na građevini.
„Radili smo na izgradnji luksuznog hotela Fontaney u Hamburgu. U kolektivnom smeštaju bilo je nas desetak zaposlenih. Imali smo organizovan prevoz do radnog mesta. Bilo je puno naših ljudi“, priseća se on i ističe da je to bio jedan od najstresnijih, ali i najlepših perioda njegovog života u Hamburgu.
Kako kaže, nakon toga, menjao je firme, učio jezik i postepeno napredovao.
„Prošle godine mi je država uplatila 15.000 evra da položim za kamion i od tad se bavim transportom – vozim hleb za jednu od najjačih firmi u Hamburgu. Šest meseci sam vozio do posla sat vremena, a sada sam dobio premeštaj 10 minuta od kuće, što mi pomaže da imam više vremena i novca. A više vremena i za spavanje“, priča naš sagovornik koji je dobio i ponudu za unapređenje.
„Radio sam samo dostavu, ali od februara ako sve bude kako treba uz premeštaj dobiću i komercijalu da radim, a to je nivo više od dostave“, pojašnjava on i dodaje da je Nemačka zemlja u kojoj se cene vredni ljudi.
„Ako hoćete da ulažete u sebe, uspećete sigurno“, smatra Alen.
Alen priznaje da je teška odluka napustiti svoju zemlju i priznaje da su mu u početku najviše nedostajale stvari koje u Srbiji nije podnosio.
„Kada odlazite iz domovine, vi ne menjate samo zemlju, već i mentalitet, kulturu i jezik. Krećete od nule. Falili su mi čak i alkoholičari iz mog kraja koji sede i piju ispred prodavnica“, priznaje naš sagovornik.
Alen navodi da su cene u Nemačkoj skočile duplo, a da se zarade kreću od 1.200 evra, pa na više u zavisnosti od toga koliko je čovek vredan i spreman da ulaže u sebe.
„Ako imate platu plus „mini job“ (mini job je dodatni posao od 40 sati mesečno gde ste oslobođeni poreza i tu možete da zaradite dodatnih 520 evra ) imate 3.500 neto zarade“, navodi on i nastavlja:
„Ako imate četvorosoban stan koji košta 900 evra, parking 35 evra, internet 30 evra, struju 100 evra, hranu 300 evra, cigare koje nam pretežno donose vozači autobusa iz Srbije oko 200 evra, osiguranje mesečno za auto oko 90 evra, gorivo oko 200. To su neki osnovni troškovi bez dece. Po jednoj osobi koja ima takvu platu možete uštedeti oko 1.500 evra“.
Alen dalje otkriva da Srbi odlaze u Nemačku najpre zbog novca, ali kako kaže, vremenom shvate važnost sigurnosti koju pruža nemački sistem svakom stanovniku te zemlje.
„Ovde postoji dobar socijalni sistem ako imaš sređen boravak i u slučaju da ostaneš bez posla, nećeš ostati na ulici. To nam daje sigurnost“, kaže on i navodi još jednu prednost.
„Ima raznih poslova gde možete da se zaposlite i bez kvalifikacija. Poslodavac je spreman da uloži u vas i da vas obuči za određeni posao. U Nemačkoj se ceni ako ste vredni i odgovorni.“
On navodi da radi u firmi gde je zaposleno 90 posto Nemaca i priznaje da im nije drago kada čuju da stranci govore jezikom koji oni ne razumeju. Ali, kako dalje otkriva, njega su lepo prihvatili.
„Imam super odnos sa njima jer mislim da je na prvom mestu najbitnije biti čovek, a to iz koje si zemlje nije više toliko bitno kad si normalna osoba.“
Ipak, kaže da je za Nemce karakteristično da će vam jedno jutro reći: „Dobro jutro“, a sutradan proći pored vas kao da vas vide prvi put u životu.
Alen dalje navodi da najveći broj naših ljudi u Nemačkoj radi na gradilištima, u bolnicama, voze kamione ili su higijeničari.
Alen priznaje da je veliki osećaj praznine u njegovoj duši, kao i njegovih prijatelja što su daleko od svoje porodice.
„Koliko god se trudili da to zaboravimo, nekako ta praznina uvek ispliva na površinu kada se najmanje nadamo. Svaka proslava Nove godine, rođendani, sahrane, svi važni datumi kada treba da budemo sa svojim najmilijima, a ne možemo, ostavljaju neizbrisive tragove na duši. Uvek se pitam: Da li je vredno? , priznaje Alen.
Prema njegovim rečima, u takvim trenucima često razmišlja o povratku. Ali…
„Ne znam šta bi trebalo da se promeni da bih se vratio, možda da nema privilegovanih nego da svi imamo jednake šanse da dobijemo posao na osnovu naših kvalifikacija, kvaliteta, iskustva, a ne na osnovu partijske pripadnosti ili rodbinskih veza“, kaže nam Alen.
„A do tada, idemo dalje ovde, do sledećeg odmora u našoj lepoj Srbiji, gde smo opet nažalost stranci. Jednom stranac, zauvek stranac i ovde i kod nas. To je tužna istina svakog gastarbajtera“, zaključuje.
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
