0
Tokom leta ljudi su još luđi.
Na samom jugu Italije leži Napulj – glavni grad pokrajine Kampanje, treći po velični grad u Italiji posle Rima i Milana, živopisno mesto koje najmanje liči na ostatak ove zemlje, a koje je možda najviše italijansko.
Ima više od šest miliona stanovnika. Bučan, temperamentan, živ, haotičan, prljav, pun kontrasta i masivan, Napulj se budi s pogledom na i dalje aktivan vulkan Vezuv koji je 79. godine u katastrofalnoj erupciji uništio Pompeju. Zato je temperament Napolitanaca poput vulkanske erupcije.
Legendarna Sofija Loren jednom je izjavila „Ja nisam Italijanka, ja sam Napuljka, to je nešto sasvim drugačije”. Toliko je jak ponos i identitet stanovnika ovog fascinantnog grada. A Napulj jeste Italija, i to Italija na steroidima, Fellinijeva Italija, Italija iz svih mogućih stereotipa.
A o toj Italiji možda najbolje govore slike sa napuljskih plaža – fotografije Robija Makintoša, fotografa iz Napulja. Svaka njegova priča ima treću i četvrtu dimenziju, iz svake dopiru tvuk i miris.
Robi je u uličnu ili street fotografiju ušao skoro prirodno, pošto su ulice u centru ovog grada kao pozornica 24 sata dnevno.
On fotografiše neobične ljude koji žive na plažama, trudi se da bude nenametljiv – kao duh koji pleše. Snima uglavnom na film, crno-beli i u boji, Leica M sistemom. Nada se da će preneti ono što oseća i biti objektivan u isto vreme. I uspeva. Ljudi su oduševljeni njegovim fotografijama s plaže, kojima priča priču o ljudima koji žive kraj vode.
Fotografiše neke od najživopisnijih likova u Napulju, najčešće preplanule. A na tim plažama odvija se život. Tokom leta ljudi na napuljskim plažama su još luđi.
U svom portfoliju i u svom fidu na Instagramu ima neke zaista neverovatne portrete ljudi, a uvek izgleda kao da fotografiše nekog kog poznaje, sa kim je blizak, sa kim komnuicira.
Robi opisuje Napulj kao mesto gde se stvari odvijaju brzo i nasumično. Govori o klizavim kamenim ulicama, uskim prolazima, vrištećim prodavcima i neprestanoj gužvi. On je većinu svojih „modela“ snimio kraj vode, daleko od gradske vreve i ludila.
Samo u kupaćim kostimima, meštani žvaću duvan, ljušte ostrige i grickaju kambrijske poslastice dok se glaziraju vitaminom D.
Fotograf je talentovan da slika ove ljude u njihovim najopuštenijim izdanjima.
„Ljudi su robovi navika, to je isto kao da gledate ljude kako ulaze i izlaze iz autobusa. Na svakom mestu imate neku vrstu glumačke ekipe s punim radnim vremenom, sa određenim brojem likova koji ulaze na scenu i izlaze sa nje.”
Iako fotograf redovno viđa redovne goste plaža – on je oprezan da ne postane sa njima prijatelj. „Naravno, blizak sam s njima, ali takođe verujem da svaki dobar fotograf nikada ne bi trebalo da bude previše emotivno uključen. Mnogo je bolje biti prijateljski raspoloženi, radoznali duh koji pleše.“
Zato posmatrač ima potrebu da započne razgovor sa ljudima koje je Robi snimio. Čak i ako ne govorite ni reč italijanskog, ljudima na ovim snimcima kao da to ne bi ni bilo važno.
Robi hvata strastvene zaljubljenike u Napulj i malodušne meštane. Robijeve fotografije imaju zvučnu i fizičku snagu, kao da se iz njih čuju talasi i vriska dece.
On napominje da često gaji jaka osećanja prema tim strancima, ali da nikada ne može da ukaže na to zašto… U tome je lepota – nematerijalna veza sa nekim koga nikada ranije niste videli.
Eksperimentišući sa raznim kamerama zajedno sa crno-belim filmom i filmom u boji, Robi snima slike koje vas postavljaju izbliza i lično.
U ovim slikama postoji i vanvremenski element, a mnoge izgledaju kao da su snimljene u neko drugo doba. Sa blistavim plavim morem ili stenovitim krajoliko Napulja u pozadini – mogla bi biti 1963. ili 2023, piše pheltmagazine.co.
I zaista, ove fotografije pokazuju kako iz stanovnika grada s pogledom na Vezuv eruptira život, kao takav.
Naša bivša koleginica Katarina Milovac bila je u Napulju – njenom fotografijom otvorili smo ovu priču.
BONUS VIDEO:
