Vagi (wagyu) važi za najskuplje meso na svetu, pa kad sam na jednoj od tokijskih pijaca videla da ga pripremaju na licu mesta - iskoristila sam priliku da probam.
Ok, ne mogu da garantujem da je taj komad mesa baš isti kao onaj koji bi vam poslužili u nekom fensi restoranu ubeđujući vas da kilogram te govedine košta 6.500 dolara. Uostalom, ovde je na ražnjiću koštao „samo“ 2.000 jena što je nešto manje od 1.500 dinara (naravno, ima i dosta skupljih porcija, ja sam samo htela da probam), a pritom se na toj pijaci na kojoj sam bila u Japanu služi na svakom ćošku.
I to jeste taj „mermerni“ izgled, znatno masniji i „prošaraniji“ od govedine koju mi znamo, koji mi je tad privukao pažnju čak i u gomili mnogo egzotičnijih ražnjića.
Setila sam se priča o rigoroznim pravila uzgoja koja kao obezbeđuju da se to vagi meso doslovno topi u ustima i vredno je čak stotina dolara po porciji, postoje mitovi o tome da Japanci svojim kravama u tu svrhu čak obezbeđuju masaže, puštaju muziku, „časte“ ih pivom da se opuste…
Naručila sam, doduše, ne očekujući nekakav „spektakl ukusa“, niti bilo šta što nisam mogla da zamislim.
Pritom sam bila prilično gladna, i dok je devojka bacala na roštilj taj komad mesa koji ću u najavi platiti više nego svu hranu u narednih par dana, već sam se sračunavala i pitala da li to gurmansko iskustvo toliko vredi.
Ali znate šta? Jeste specijalno.
Jer ta četiri komadića mesa nataknuta na štapić i servirana samo sa malo soli i vasabi paste jesu bila najbolje meso koje sam u životu okusila.
Imali su taj šmek i teksturu govedine, ali su bili toliko mekši, sočniji, ukusniji.
Ono „belo, masno“ zbog čega sam imala rezervu – sve se pretvorilo u sos i stopilo s mesom dodajući mu na ukusu. Baš nemaš osećaj da jedeš nešto masno, samo je tako sočno.
Pritom, nije tu bilo ni začina, ni bilo kakvih dodataka ili priloga. Samo meso koje ti stvarno nekako aktivira sva čula.
A dobro, bilo je tu drugih „začina“ osim priče oko preskupe vagi govedine – od uzbuđenja oko samog tog mesta, što je probam baš tu, na ulici, među ljudima, među gomilom turista koji žele isti ugođaj, pa i prodavca koji me mrko gleda jer ću verovatno baciti kartonski tanjirić u kantu pred njegovom tezgom…
U svakom slučaju, jeste ovo bilo najbolje meso koje sam okusila u životu, a kako ga uzgajaju – možda nam zauvek ostane misterija.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar