Ratnica iz "Mišovića": Porodila se, pa došla da porađa druge

U tom ratu je, čini mi se posle razgovora s njom, moralo tačno da se zna ko šta radi. Njeni vojnici, to jest kompletno medicinsko osoblje ginekologije i akušerstva, od početka pandemije nisu uzeli ni dan bolovanja.U trenutku kad počinjemo razgovor, u lekarsku sobu ulazi mladi doktor. Na čelu ima duboko utisnutu crvenu liniju. Upravo je skinuo skafander, duple rukavice, vizir i naočare, zelena uniforma u kojoj je ostao je natopljena znojem. Smeje se jer je upravo porodio ženu, a u tu jutarnju smenu je došao neplanirano, pozvan je umesto koleginice, treba da dežura i noć."Nije to ništa strašno", odgovara na moj iznenađen izraz lica. Pitam Slađanu koliko im traju smene u skafanderima. Osam sati. Bez skidanja, jela pića. A toalet? Ni to.Od početka epidemije do danas, kod njih je rođeno oko 70 beba i nijedna nije bila pozitivna na koronavirus. Osim posvećenosti zaposlenih, ključna je bila i organizacija."Kod nas su dolazile sve febrilne, suspektne, pozitivne trudnice i porodilje, a bilo je i pacijentkinja za ginekologiju. Virus je delovao tako da u vrlo kratkom roku može da pogorša stanje. Našli smo da antivirusni lek aluvia dobro deluje, on se inače daje HIV pacijentima. Dobili smo taj lek i sve žene koje su bile PCR pozitivne i sa nekom simptomatologijom uključivane su konzilijarnom odlukom u terapiju aluviom. Posle sedam ili 14 dana im je ponavljan test, i sve vreme su bile na monitoringu gde smo pratili kiseonik, broj respiracija, tenziju...Sestre su non-stop bile pored tih žena. Srećom, trudnice su kod nas dobro prošle, nismo imali nijednu bebu pozitivnu jer smo ih adekvatno epidemiološki odvajali, kako se rodi beba tako se izoluje, uradimo PCR majci i detetu pre izlaska i oni zdravi izlaze ", priča dr Slađana Mihajlović.Procedura oko prijema je bila posebno razrađena. U jednoj ambulanti su pregledali pozitivne žene, one su jednim liftom dolazile do nultog sprata, gde je bilo porodilište za pozitivne, operaciona sala i odeljenje gde su ih smeštali.Kada bi došla febrilna i suspektna pacijentkinja, ona je pregledana u drugoj ambulanti, drugim liftom bi išla do drugog sprata gde su porodilište, dečji boks i operaciona sala. To je dakle funkcionisalo kao da imaju dva porodilišta, da ne bi došlo do mešanja. U sobama je, na početku, bila po jedna žena.Transfuzija bebi u stomaku

Slučaj koji je privukao veliku pažnju medija i javnosti je trudnica sa koronavirusom čija je beba imala hemolitičku anemiju. Majka je u trenutku prijema u Kliniku za ginekologiju i akušerstvo "Dragiša Mišović" bila u 30.nedelji. Da bi beba preživela, morali su da joj daju transfuziju krvi."Krv koja treba da se da bebi mora da ima specifičnu vrstu obrade, donosi je transfuziolog. Iglicom smo uboli stomak, pod kontrolom ultrazvuka našli pupčanik, iz pupčanika smo izvadili malo bebine krvi, poslali brzinski na analizu, za to vreme beba je dobila transfuziju kroz iglicu, mi smo pratili ultrazvučno sve vreme, beba je dobila krv. Onda su nam javili njene parametre i izračunali koliko mililitara treba da dobije. Nakon što je primila poslednji mililitar, izvadili smo kontrolnu krv da bismo videli šta smo uradili. Tako smo produžili bebin period u stomaku, ne bi li se još malo razvila. U jednom trenutku smo uradili hitan carski rez. Beba je tako ukupno dobila dodatnih desetak dana u maminom stomaku, a znamo da je svaki dan jako bitan", priča nam dr Slađana Mihajlović, koja je ovu složenu intervenciju uradila sa kolegom iz GAK "Narodni front" prof dr Filimonovićem, i dodaje da su sve to radili pod kompletnom zaštitnom opremom - skafanderi, duple rukavice, viziri, naočare...Zamislite samo precizne pokrete koji su neophodni pri ovakvoj intervenciji, zamućene naočare i znoj koji lipti ispod odela. A ispred vas "nevidljiva" beba u stomaku čiji život zavisi od vas i uplašena mama, koja se danas redovno javlja medicinskom osoblju. I ona i beba su dobro.

Vojnik koji vodi brigaduPred kraj razgovora zaključujemo da čak i najhrabriji vojnici imaju trenutke slabosti. Kod Slađane, taj trenutak je došao kada je videla neke svoje drage kolege sa teškom kliničkom slikom kovida."Mislila sam da samo u filmovima ljudi povraćaju i imaju mučninu od jakog stresa. A kada sam videla dvoje svojih kolega koji su bili u jako teškom stanju, izašla sam iz zgrade i osetila baš to - jaku mučninu. Svakog jutra u šest sam gledala izveštaje ko je stavljen na mehaničku ventilaciju. Imaš taj osećaj kao da si u ratu, žena sam, ali imala sam osećaj kao da sam vojnik koji vodi svoju brigadu - moje je da budem spremna da ih vodim, ne treba da znaju šta osećam u kom trenutku. Posle te mučnine sam samo nastavila dalje", otkriva nam ona.Slađana je kući, gde su je čekali tromesečna beba, 11-godišnji sin i suprug, odlazila na sat, dva dnevno, radilo se bez slobodnih dana, ali kako mi kaže - to je jedino normalno i ispravno. Kompletno njeno osoblje je funkcionisalo isto tako.Ona je upravnica ove klinike postala 2019. a već u decembru KBC "Dr Dragiša Mišović" proglašen je najboljim porodilištem u Srbiji. Na dodelu nagrada Slađana je došla nekoliko sati pre svog porođaja. U dva je primala nagradu, u osam su joj radili carski rez.

"Porodila sam se u petak nešto posle 20h, u subotu mi je bilo malo teško, a u nedelju smo primili jednu ženu koja je trebalo da se porodi. Pozovem moje babice i kažem im da me pozovu kad počne porođaj. Vidim - ne zovu me, a imala sam takozvani 'walking' epidural, koji mi je kolega ostavio, dodam malo, još malo odležim, ustanem, obučem bade mantil, dođem gore. Kad sam ušla u porodilište, vidim ide glavica, kažem im - ja nemam mnogo vremena... U ponedeljak nisam mogla više da ležim, tražila sam sestri moju uniformu i da mi skinu brunile. Našminkala sam se, obukla mantil, uniformu i otišla na jutarnji sastanak. I to jutro, tri dana iza mog porođaja, držim sastanak i zahvalim im se svima što su izdržali sa mnom trudnom i mojim hormonima. Kažem im da ću bebu da odvedem kući popodne i vraćam se. Tako je i bilo", priča nam upravnica.Od njenog porođaja do početka korone i haosa prošlo je nekoliko meseci. Od marta do danas svoje najvoljenije viđala je nekoliko sati nedeljno, spavala je minimalno na kauču u bolnici, ali na njoj se ne vidi umor. Izuzetno je staložena, raspoložena i ponosna. Sa svojim "ratnicima" komunicira kao s najbližom rodbinom. Baš kao i oni sa njom."Tek sad vidim da mi dete nosi broj 67, 68", kaže nam na kraju kroz osmeh.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram