2
Na ovo večno pitanje mnogi novopečeni roditelji traže odgovor, pa je dobro znati kada je vaša beba spremna za svoju sobu i kako da je naviknete na promenu.
Mame i tate često imaju nedoumice o tome koje je najbolje i najsigurnije, a ujedno i najpraktičnije mesto za spavanje bebe. Međutim, mišljenja stručnjaka o tome su podeljena. Prema Američkoj pedijatrijskoj akademiji, dete bi trebalo da bude u sobi s roditeljima najmanje prvih šest meseci, a idealno do 12 meseci. S tim se slaže i pedijatar Milivoj Jovančević, dr sc., primarijus, koji je o tome govorio za portal 24sata.hr.
Prema rečima dr sc. Jovančevića, razlog za to je što je do punih 12 meseci dete u emocionalnoj fazi privrženosti, apsolutne sjedinjenosti s roditeljima, čija je prisutnost garant sigurnosti, zaštićenosti, preživljavanja i ljubavi.
„Ulaskom u proces emocionalne separacije – dakle u periodu kad normalno nastupaju periodi produženog fizičkog razdvajanja, dete može bez posledica da provede noć u svojoj sobi. Naravno, ako se tokom noći oglasi, roditelj treba da se javi i da interveniše“, objašnjava pedijatar.
S druge strane, istraživanje objavljeno 2017. godine donelo je nove informacije. Ispostavilo se da bebe koje spavaju u odvojenoj sobi već s navršena četiri meseca života zapravo spavaju bolje i duže. Osim toga, veće su šanse da bebe koje u tom uzrastu počnu da spavaju u odvojenoj sobi stvore doslednu rutinu odlaska na spavanje do 20 sati. Bebe koje su delile sobu s roditeljima do navršenih devet meseci bile su sklonije odlasku na spavanje posle 20 sati. Uz to, za roditelje koji dele sobu s bebom u uzrastu od četiri meseca četiri su puta veće šanse da će prebaciti bebu u svoj krevet tokom noći nego što je to slučaj s roditeljima čije bebe u istom uzrastu spavaju u odvojenoj sobi.
I kako onda znati kad je pravo vreme za odvojenu sobu?
S obzirom na podeljena mišljenja, i dalje je najbolje da roditelji sami procene kako njihova beba funkcioniše i šta im najbolje odgovara. Ako je to uzrast od četiri meseca i beba se bez problema privikne na odvojenu sobu – odlično, ali ako joj to ipak ne odgovara, tad odgodite odvajanje za još neko vreme.
Bez obzira na to u kom uzrastu odlučite da prebacite bebu u zasebnu sobu, postoji mogućnost da to neće proći glatko i da će bebi trebati malo vremena da prihvati promenu. To možete da uradite postupno tako da je najpre stavite na popodnevno spavanje u novu sobu kako bi se navikla na nju. Nakon nekog vremena, kad bebi postane ugodno u toj sobi, pokušajte da je ostavite da u njoj prespava noć. Ako primetite da beba ne prihvata novu sobu i plače tokom noći, možete da pokušate „tvrdi“ pristup.
Pročitajte još:
„To podrazumeva da se dete ostavi da plače desetak minuta, a potom se roditelj javlja nakratko – tek toliko da dete zna da nije napušteno, i izlazi iz sobe. Periodi javljanja na plač deteta postupno se produžuju i po pravilu nakon pet ili sedam dana više nema buđenja“, kaže dr sc. Jovančević.
Ipak, on ističe da to ne mogu da sprovedu svi roditelji.
„Ja bih savetovao da se odlaže intervencija onoliko koliko roditelju srce dopušta. Tada bi bilo dobro što manje komunicirati. Određene prednosti ima ako se noću ne javlja tzv. primarni rođak (najčešće je to majka – osoba za koju je dete najjače vezano) nego otac“, dodaje pedijatar.
Još jedno pitanje o kojem se mnogi roditelji dvoume svakako je ono treba li bebu dovesti sa sobom u krevet kako biste je umirili.
„Većina stručnih pedijatrijskih društava ne preporučuje spavanje deteta u istom krevetu s roditeljima tokom prve godine (najvažnije tokom prvih 6-8 meseci, kao efikasnu meru koja značajno smanjuje učestalost iznenadne smrti deteta„, objašnjava dr sc. Jovančević i dodaje da postoje i drugačija mišljenja, posebno kad je reč o deci koja sisaju.
Dalje, Jovančević ističe kako u kasnijem uzrastu nema prepreka za spavanje u zajedničkom krevetu, ali to ponekad može da bude iscrpljujuće za roditelja.
„Roditelj će sam odlučiti kad je vreme da dete počne da spava u svom krevetiću i isto tako će sam odlučiti hoće li to da učini naglo ili postupno. Ta odluka zavisi od mnogih faktora, kao što je emocionalna struktura roditelja i u kojoj meri se odvija proces emocionalnog razvoja deteta – kako teku procesi separacije i osamostaljivanja“, ističe pedijatar.
U obzir treba uzeti i temperament deteta – oni koji žešće protestuju imaju veće izglede da će duže biti uz roditelje u krevetu.
„Osim toga, iz ugla porodične dinamike, nije dobro da dete (posebno muško) u krevetu preuzme mesto od oca. Ponekad otac trajno prelazi u drugi krevet, u drugu prostoriju, a dete ostaje u čvrstom emocionalnom zagrljaju koji remeti procese emocionalnog sazrevanja i osamostaljivanja“, zaključuje pedijatar.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
