2
Milica Knežević, autorka bloga "Izaberi da živiš" na kojem piše o svom životu nakon kobne povrede kičmene moždine, predočila nam je koliko je zapravo novca potrebno svim osobama kojima su za kretanje i normalan život neophodna pomagala. Cifra je zaista ogromna.
Milica je pre više od 10 godina doživela saobraćajnu nesreću koja je promenila njen život. Njen otac je vozio pod dejstvom alkohola, i doživeli su udes u kojem je Milica zadobila prelom lobanje, prelom kičme u vratnom delu i povredu kičmene moždine.
Njena rehabilitacija je bila duga i teška, ali ova hrabra devojka nije odustajala, iako je sve morala ispočetka. Danas, pored svog bloga, na kojem piše o problemima sa kojima se susreću osobe koje su u sličnoj poziciji kao ona, Milica je i na master studijama informacionih tehnologija, a istovremeno radi u jednoj IT kompaniji. Njen život je ispunjen putovanjima, a bavi se i veslanjem, surfovanjem, ragbijem, plivanjem, ronjenjem, skakanjem iz aviona…
Ipak, Milica je pre svega borac protiv svakog oblika diskriminacije osoba sa invaliditetom. Ona je moćan glas koji čitavom društvu ukazuje na prepreke na koje nailaze – a jedna od njih je i novac.
„Koristim svoje društvene mreže da pišem o onome što živim, a sastavni deo mog života, kao osobe sa invaliditetom, jesu i problemi sa kojima se susrećem svakodnevno zbog nepristupačnosti, lošeg sistema, diskriminacije… Poslednje o čemu sam pisala jeste to koliko je zapravo skupo biti osoba sa invaliditetom i živeti normalnim (običnim) životom, o nečemu više da i ne govorim“, govori Milica za Nova.rs.
Prenosimo njenu objavu sa Instagrama:
„Kada su mi posle povrede pričali šta sve više neću moći i čega ću sve morati da se odreknem, želela sam samo da mi neko kaže da će sve biti u redu, iako će se mnogo toga promeniti. Ono što nisam ni pretpostavljala je kolika će biti cena tog „u redu“. Kada kažem cena, mislim upravo na novac i to koliko je prokleto skup život sa invaliditetom. Danas su industrija i tehnologija napredovale toliko da postoje najrazličitija pomagala, sprave, uređaji i šta sve ne, koji u ogromnoj meri mogu uticati na kvalitet života jer omogućavaju kretanje, treniranje, obavljanje svakodnevnih aktivnosti, zdrav i ispunjen život, pa i uopšte življenje… Ali sve to košta užasno mnogo.
I sada kada pogledam, da nisam imala podršku velikog broja ljudi, još uvek bih sedela u kolicima koja nije bilo šanse da mogu sama da pomerim i koja su bila duplo veća nego što bi trebalo da budu (što je imalo loš uticaj na moje fizičko i psihičko zdravlje). Neću ni da pomislim koliko bih stvari propustila samo zbog jednog neadekvatnog pomagala.
Ako ne možete da zamislite o kojim ciframa se radi:
– kolica: od nekoliko hiljada evra do nekoliko desetina hiljada evra
– handbike: od 1000+ evra do nekoliko desetina hiljada evra
– jastuče za kolica: nekoliko stotina evra
– rukavice za trening: 100+ evra
– sprave za stajanje: od 1000+ evra do nekoliko hiljada evra
Lekovi, kateteri, različite prilagođene stvari za svakodnevne aktivnosti (jelo, oblačenje, kupanje..), pelene, itd… Sve košta mnogo više od onoga što bi prosečan čovek mogao sam da priušti, iako je neophodno za život“.
Milica je za naš portal otkrila kako je ona uspela da sakupi novac za sva ova pomagala.
„U mom slučaju kolica su nešto što mi je najneophodnije i poslednja sam kupila tako što su se zaposleni u jednoj firmi u Zrenjaninu organizovali i sakupili novac. Za sve drugo što mi omogućava obavljanje nekih svakodnevnih aktivnosti ili treniranje, prosto moram da se snalazim na sve moguće načine, ili jednostavno prihvatim da je nešto ono bez čega ću morati.
Pročitajte još:
Što se državnih institucija tiče, postoji jedino mogućnost da preko socijalnog dobijete određena pomagala, pod uslovom da imate određeni invaliditet i da vam treba pomagalo koje je na listi. Tu postoji više problema: osobe sa određenim dijagnozama po tom pravilniku nemaju pravo na pomagalo koje im je neophodno, zatim pomagala koja dobijete su loša ili je recept takav da vi ne možete odabrati u potpunosti adekvatno pomagalo, isto ukoliko koristite katetere ili pelene ono što dobijete od države (opet uz ogrančenje od kojeg proizvođača možete uzeti) dovoljno je ako ćete piškiti jednom dnevno što nije moguće“, kaže ona.
Ovakve probleme imaju gotovo sve osobe sa invaliditetom u Srbiji, jer većina njih jednostavno ne može sebi da priušti sredstva za bolji život.
„Snalaze se kako moraju i mogu, ali nije svako u situaciji da uopšte može da se snađe ili da ima bilo kakvu podršku. Tu je problem još veći i prepušten si sam sebi iako ti je pomoć potrebna. Kada živite u državi u kojoj pravo na obrazovanje imate samo na papiru, što onda i te kako utiče i na mogućnost da se zaposlite, jasno vam je koliki je problem to kada vam za prosečan naobičniji život trebaju tri plate“, ukazuje Milica.
Pročitajte još:
Pomagala su preskupa, a bez njih se ne može, jer kvalitet života opada drastično, kako nam je Milica objasnila.
„Najbanalnije objašnjeno, ako morate svaki dan po ceo dan da nosite patike koje su tri broja manje i tako godinama ili ceo žvot, možete pretpostaviti kakav je ishod toga. Dobićete rane, deformisaće vam se prsti i stopala, bićete u konstantom bolu, propuštaćete mnogo toga da ne biste bili u patikama koje vas stavljaju u agoniju… Isto je i sa neadekvatnim pomagalom. Samo što najčešće ta pomagala ili lekovi su zaista neophodnost i nešto bez čega ne možete uopšte da funkcionišete, a u nekim slučajeva ni da živite,“ jasna je ona.
Najzad, Milica smatra da institucije i te kako mogu da pomognu da sva ova sredstva postanu pristupačnija većem broju osoba sa invaliditetom, kojima će sigurno olakšati život.
„Postoji mnogo aspekata koji tu mogu da se promene, od proširenja liste pomagala, boljeg i fleksibilnijeg prepoznavanja dijagnoza i prava na pomagala na osnovu istih, povećanja fonda za kupovinu pomagala, primenjivanje zakona kada je reč o pristupačnosti i poštovanju ljudskih prava“, zaključuje ona.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
